Исак Асимов - Немезис

Прва јој је помисао, наравно, била да је по среди неко из Куполе ко је дошао по њу, и намах осети навалу беса. Хоће ли је већ једном оставити на миру? Никада више неће понети са собом тај одашиљач, и они ће, заиста, моћи да је улове тек пуким случајем.

Али, није препознала лице — а до тада већ беше упознала свакога у Куполи. Није их, можда, знала све поименично, нити ишта о њима, али знала би, посве сигурно, када би угледала неко лице из Куполе, да га је већ раније срела.

Ово лице, међутим, никада раније не беше срела у Куполи.

Очи су нетремице зуриле у њу. Уста су била делом отворена, као у човека који дахће. А онда, ко год да је то био, готово се стрмекну преко стене и потрча ка њој.

Није се ни макла. Осећај заштићености није јењавао. Није се плашила.

Човек се заустави на неколико метара од ње, и даље не скидајући погледа са њеног лица, нагињући се унапред као да се сусрео с препреком коју не може да пређе, која му не дозвољава да начини иједан даљи корак.

Напокон, он се огласи, гласом човека који као да се гуши: „Роузен!”

Марлена га је пажљиво посматрала. Његови једва видљиви покрети одавали су жудњу и зрачили нечим што је деловало присвајајуће: изражавао је поседовање, блискост, припадност.

Марлена устукну један корак. Како је то могуће? Зашто би он…

Бледа успомена на холослику коју беше једном видела док је још била сасвим малена девојчица…

И, на послетку, више није имало смисла да пориче. Колико год то немогуће звучало, колико год било незамисливо…

Она се још више згури у свом заштитном омотачу и промуца: „Оче?”

Он појури к њој као да жели да је узме у наручје, али она поново устукну. Он застаде, затетуравши се и ухвати се руком за чело као да га обузима вртоглавица.

„Марлена”, изговори он. „Марлена, хтео сам да кажем.”

Изговорио јој је име неправилно, помисли она. Акценат није на првом слогу. Али, њему се то могло чинити исправним. Како је и могао знати?

А онда се појави још један човек и стаде поред њега. Имао је равну црну косу, широко лице, узане очи и жућкасту боју коже. Марлена никада не беше видела човека који би личио на овог. Она прогута кнедлу и покуша да не зија толико.

Други човек тихо, с неверицом, упита првог: „Је ли то ваша кћерка, Фишере?”

Марлена разрогачи очи. Фишер! То јесте био њен отац.

Њен отац, међутим, и не погледа другог човека. Није скидао поглед с ње. „Јесте.”

„Значи, већ у првом дељењу карата, Фишере”, додаде други човек, још тише. „Стигли сте овамо и прва особа коју сте угледали била је ваша кћер.”

Фишер с напором покуша да одвоји поглед од своје кћери, али без успеха. „Да, Ву, мислим да је то она. Марлена, твоје презиме је Фишер, зар не? Мајка ти се зове Евгенија Инсиња. Јесам ли у праву? Моје име је Крајл Фишер и ја сам твој отац.”

Он рашири руке.

Марлена је била савршено свесна да преклињући израз у очима њеног оца беше потпуно искрен, али она ипак одступи још један корак и хладно упита: „Како то да си овде?”

„Дошао сам са Земље да бих те нашао. Да бих тебе нашао. После свих ових година.”

„Зашто си желео да ме нађеш? Оставио си ме док сам још била беба.”

„Морао сам то тада да учиним, али никада нисам одустајао од тога да дођем по тебе.”

Један други глас — оштар, челичан — одједном се умеша у разговор. „Значи, дошао си по Марлену? Ни због чега другог?”

Евгенија Инсиња стајала је тамо, бледа, безбојних усана, дрхтавих руку. Иза ње је стајао Сивер Џенар, више него запрепашћен, али с јасном намером да се држи по страни. Ниједно од њих двоје није носило заштитну одећу.

„Могла сам то и помислити”, настави Инсиња ужурбаним, полухистеричним гласом. „Знала сам да се ради о људима са неке од Насеобина, о људима из Сунчевог система. Помишљала сам и да би се могло радити о некој туђинској врсти живота. Претресла сам све могућности којих сам се могла сетити, све ми је падало на ум када ми је саопштено да на планету слеће брод страног порекла, али никада ни помислила не бих да се то Крајл Фишер враћа у великом стилу. И то, по Марлену!”

„Дошао сам с другима, у једној веома важној мисији. Ово је Чао-Ли Ву, колега из посаде. И… и…”

„И ето, сретосмо се. Је ли ти икада пало на памет да бисмо се нас двоје могли поново срести? Или су ти мисли биле заокупљене искључиво Марленом? У чему се састоји та твоја веома важна мисија? Да нађеш Марлену?”

„Не, није то циљ наше мисије. То је била само моја жеља.”

„А ја?”

Фишер обори поглед. „Дошао сам по Марлену.”