Исак Асимов - Немезис

Ротор, који је до сада, очигледно, у намери да заштити овај систем од других и задржи га само за себе, од тајновитости створио прави фетиш, неће више за тим имати никакве потребе. Не само да овај систем више неће изгледати пожељан другим Насеобинама, него би то можда могао бити случај и са самим Ротором. И он би могао да бира, уколико то зажели, и да се и сам упути у потрагу за звездама попут Сунца. У спиралним крацима галаксије постоје милијарде таквих звезда.

Може се, такође, догодити да ви сада једноставно уперите своје оружје у мене и затражите да вам кажем све што знам о летовима надсветлосним брзинама, како бисте Ротору прибавили неопходна сазнања. Међутим, ја сам математичар, и то теоријски, и оно што знам било би вам од ограничене користи. Чак и да заробите наш брод, врло бисте мало сазнали. Оно што треба да учините јесте да групу својих научника и техничара пошаљете на Земљу, где би добили одговарајућа сазнања и обуку.

Заузврат, желимо овај свет, који називате Еритром. Имам утисак да га ни на који начин нисте још запосели, са изузетком, разуме се, ове Куполе овде, која се користи за астрономска и разне друге врсте истраживања. Ваш се живот не одвија овде, већ на Насеобинама.

Насеобине Сунчевог система увек могу да отплутају у потрази за новим, сунцоликим звездама. Људи на Земљи, међутим, немају ту могућност. Има нас осам милијарди који морамо бити евакуисани током наредних неколико хиљада година, и што се систем Немезис буде више приближавао Сунчевом систему, Еритро ће као прихватна станица постајати све погоднији за Земљане, бар дотле док не пронађемо светове налик на Земљу, где бисмо се потом пребацили.

Предлажем, дакле, да се вратимо на Земљу са једним Роторијанцем по вашем избору, да бисмо имали доказ да смо заиста били овде. Изградиће се још бродова и поново ћемо доћи овамо — можете бити сигурни у то, јер нам је Еритро неопходан. У повратку на Земљу повешћемо и вашу групу научника, и упознати их са свим појединостима летова надсветлосним брзинама — исто сазнање поделили бисмо и са осталим Насеобинама. Чини ли вам се да сам верно пренео све о чему смо се до сада договорили?”

„Није то тако једноставно”, одврати Леверет. „Еритро би морао бити тераформиран да би могао да прихвати већи број Земљана.”

„Јесте, изоставио сам техничке појединости”, сложи се Ву. „И о томе би требало да се поразговара, али тај ћемо посао препустити другима.”

„Управо тако. У име Ротора наступаће Начелник Пит и Савет.”

„Свеземаљска влада заступаће нашу страну. Међутим, имајући у виду колики је улог у питању, не видим готово никакву могућност да не постигнемо договор.”

„Мораћемо да се побринемо за обезбеђење. Колико можемо веровати Земљи?”

„Па, претпостављам, исто онолико колико се и Земља може поуздати у Ротор. Требаће нам годину дана, можда пет, можда и свих десет, да се ствар у потпуности осигура. У сваком случају, биће потребне године да се изгради довољно бродова да би се започело са програмом — програмом који ће потрајати неколико хиљада година и бити приведен крају када будемо морали да напустимо Земљу, односно започнемо колонизацију Галаксије.”

„Под претпоставком да се у то не умешају туђе цивилизације”, прогунђа Леверет.

„На томе морамо стајати све док се не уверимо у супротно. Ипак, то остаје за будућност. Да ли сте сада спремни да поразговарате са својим Начелником? Можете ли што пре одабрати Роторијанца који ће поћи с нама, и дозволити нам да одемо што је пре могуће?”

Фишер се одједном нагну унапред. „Могу ли да предложим да моја кћер, Марлена, буде та која…”

Али, Џенар му не дозволи да заврши мисао. „Жао ми је, Крајле. Разговарао сам с њом. Она не жели да напушта овај свет.”

„Ако њена мајка жели да пође с њом, онда, можда…”

„Не, Крајле. Њена мајка нема никакве везе с тим. Чак и да ви пожелите да вам се Евгенија врати, и да Евгенија одлучи да пође с вама, Марлена би ипак остала на Еритру. А уколко бисте ви одлучили да останете овде са њом, ни тиме не бисте ништа добили. Марлена је изгубљена за вас, баш као и за своју мајку.”

„Али, она је дете!” узвикну љутито Фишер. „Она није у стању да доноси одлуке!”

„На несрећу по вас, и Евгенију, и све нас овде, а можда и по човечанство, она јесте у стању да доноси те одлуке. Заправо, обећао сам јој да ћемо је када завршимо с разговором — а мислим да смо завршили — упознати с нашим одлукама.”

„Али, сигурно је да то није неопходно”, примети Ву.