Исак Асимов - Немезис

„Може то наставити да чини и када овамо дође још људи са Земље.”

„Осам милијарди људи?”

„Не, не свих осам милијарди. Овде би остали само привремено, а онда би, после неког времена, кренули даље. Ни у једном тренутку број људи на Еритру не би премашивао тек делић укупне популације.”

„Али, било би их на милионе. Сигурна сам. Нијх не бисте могли нагурати под једну куполу и снабдевати их храном и водом и свиме што би им било потребно. Морали бисте да их распоредите по Еритру, и, дабоме, да га тераформирате. Еритро то не би преживео. Морао би, значи, да се брани.”

„Јеси ли сигурна у то?”

„Морао би. Зар се ти не би бранио?”

„То би значило смрт милијарди људи.”

„Жао ми је”, одврати она и стисну усне. „Постоји, можда, и другачији начин”, додаде она мало потом.

„Какав другачији начин?” гунђаво добаци Леверет. „Шта то она прича?”

Марлена брзо осмотри Леверета, а онда поново врати поглед на Џенара. „Не знам, али Еритро зна. У ствари, каже — каже да начин постоји, али да није у стању да ми га објасни.”

Џенар подиже обе руке да заустави, како се чинило, праву бујицу питања. „Пустите мене да говорим”, затражи он.

Потом се поново обрати Марлени, тихим и благим гласом. „Марлена, буди спокојна. Нема никакве сврхе да будеш забринута због Еритра. Добро ти је познато да се и сам може од свега одбранити. Реци ми, шта хоћеш да кажеш тиме да Еритро није у стању да ти објасни.”

Марлена као да беше остала без даха, борећи се за ваздух. „Еритро зна да начин постоји, али, будући да нема људско искуство, људску науку, ни људски начин размишљања, није у стању да објасни.”

„Сазнање о начину је, дакле, овде, у нашим умовима?”

„Да, чика Сивере.”

„Зар не може, онда, да истражи овде присутне умове?”

„Боји се да их не повреди. Може, да га не повреди, да истражи смо мој ум.”

„Надам се”, примети Џенар. „Али, да ли је то сазнање присутно у твом уму?”

„Није, наравно. Али, он може да употреби мој ум као сонду да продре у остале, овде присутне. У твој. Очев. Свих осталих.”

„Да ли је то безбедно?”

„Еритро мисли да јесте, али — ох, чика Сивере, толико се плашим!”

„Све је то лудост”, прошапта Ву, и Џенар брзо стави прст на своје усне.

Фишер устаде. „Марлена, не смеш…”

Џенар му љутито наложи да седне. „Ништа не можете да учините, Крајле. У питању је судбина милијарди — то у бескрај понављамо — и, организму мора бити омогућено да учини све што узмогне. Марлена?”

Марлена погледа увис. Изгледало је као да је у трансу. „Чика Сивере”, промуца она. „Загрли ме!”

Примицала се Џенару, клецавих колена, на ивици да падне. Џенар је прими у наручје и чврсто загрли. „Марлена — опусти се, све ће бити добро.” И он пажљиво седе у своју столицу, чврсто и даље грлећи њено укрућено тело.

Било је то попут неме експлозије светлости посвуда око читавог света. Ништа друго ван тога није постојало.

Џенар чак није био свестан да је Џенар. Његово ја није постојало. Постојала је само блистава, свепрожимајућа магла велике сложености; ширила се и раздвајала у праменове који су, чак и раздвојени, попримали исту ту сложеност.

Усковитлавање, најпре, и смиривање, потом, а онда ширење у тренутку када би се све још једном поновило. И тако, унедоглед, хипнотички, као нешто што је одувек постојало и што ће заувек постојати, без краја.

Непрестано сурвавање у отвор који се стално ширио, а да није изгледао шири. Непрестна промена без стварне промене. Мали праменови што образују нове сложености.

Стално изнова. Без звука, без осећаја. Чак и без ичег видљивог. Свест о нечему што је имало својства светлости а да није било светлост. Био је то ум који постаје свестан себе.

А онда, болно — уколико је бол постојао у васељени — и уз јецај — уколико је у васељени постојао тај звук — почело је да бледи и обрће се све брже и брже, у једну тачку светлости која још једном севну и нестаде.

Васељена је била готово опипљива у свом постојању.

Ву се протегну и упита: „Је ли још неко ово осетио?”

Фишер потврдно климну главом.

„Ја сам по природи верник”, рече Леверет. „Ако је ово лудило, сви смо, онда, заједно луди.”

Међутим, Џенар се и даље, уз израз неизрецивог бола, надвијао над Марлену. Она је растрзано дисала.

„Марлена, Марлена.”

Фишер скочи на ноге. „Је ли јој добро?”

„Не могу вам на то одговорити”, промрмља Џенар. „Жива је, али, то није довољно.”

Она отвори очи. Гледала је у Џенара, празним, неусредсређеним погледом.