Исак Асимов - Немезис

Венделова постаде свесна да је Фишер посматра и да се, једва приметно, мршти. „Зашто си мислила да се нећу вратити, Теса?”

Она сместа одлучи да не треба околишати. „Твоја жена је млађа од мене, Крајле. Била сам сигурна да ће се чврсто држати своје кћери. И, пошто си ти био толико очајнички упоран у томе да поново задобијеш своју кћер, мислила сам…”

„Да бих остао са Евгенијом, јер би то био једини начин?”

„Отприлике.”

Фишер одмахну главом. „Бојим се да то не би било решење, како год да су се ствари развијале. Најпре ми се учинило да преда мном стоји Роузен — моја сестра. Због очију, превасходно, мада не само због њих. Марлена личи на Роузен, али је и много више од тога. Теса, моја кћерка није више људско биће. Објаснићу ти то касније. Ја…” Он застаде и одмахну главом.

„Није важно, Крајле. Објаснићеш ми када то будеш могао.”

„Није то потпуни губитак. Видео сам је, жива је, добро јој је. Па, најзад, мислим да, заправо, више од тога нисам ни желео. Некако је, после овог искуства, Марлена постала — па, напросто Марлена. Што се остатка мог живота тиче, Теса, ти си једино што желим.”

„На најбољи могући начин, Крајле?”

„На најбољи могући, Теса. Развешћу се, и формално. Ми ћемо се формално венчати. Вуу ћу препустити Ротор и Немезис, а ти и ја ћемо се вратити на Земљу, или неку Насеобину на којој желиш да живиш. Обоје ћемо имати добре мировине, и можемо мирно препустити Галаксију, са свим њеним проблемима, другим људима. Ми смо довољно учинили, Теса. Да ли је то оно што и ти желиш?”

„Једва чекам на то, Крајле.”

Сат времена касније, још увек су били у загрљају.

„Толико ми је било драго што нисам била присутна”, рече Инсиња. „Стално мислим на то. Јадна Марлена. Мора да се напатила.”

„Јесте. Али, успела је, успела је да спасе Земљу. Сада ту више ни Пит ништа не може. На неки начин, све што је у животу чинио показује се, сада, бескорисним. Не само да више нема сврхе сав тај његов пројекат око тајног подизања нове цивилизације, већ ће, шта више, морати да помогне око пројекта спасавања Земље. Мораће. Ротор више није скривен. Може се до њега стићи кад год се пожели, и читаво би се човечанство, на Земљи и ван ње, окренуло против нас уколико се не бисмо поново прикључили људској раси. А све то не би било могуће без Марлене.”

Инсиња, тренутно, није размишљала о општем добру. „Али, када је била у невољи, устрашена, теби се окренула да је заштитиш, не Крајлу.”

„Да.”

„И ти си је прихватио, не Крајл.”

„Да, Евгенија, али немој да градиш никакве мистичне представе о томе. Једноставно, мене познаје, Крајла не.”

„Ти баш као да не увиђаш тананост читаве ствари, Сивере. Али, шта да радим, такав си. Драго ми је, наравно, што је теби пошла у загрљај. Он то није заслуживао.”

„Останимо на томе. Он то није заслуживао. Али, сада — молим те, Евгенија, Крајл сада одлази. Никада се више неће вратити. Видео је своју кћер. Видео ју је како изналази начин да се спаси Земља. Све заједно, не завидим му, а не би требало ни да му ти завидиш. Па, ако немаш ништа против, променио бих тему. Знаш ли да Ранаи Д'Обисон одлази с њима?”

„Да, сви причају о томе. Па, неће ми недостајати. Мислим да јој Марлена није била богзна како симпатична.”

„На тренутке, Евгенија, то је и са тобом био случај. Али, за Ранаи је то силна ствар. Када је једном постало јасно да куга на Еритру више не представља изазовно поље за истраживање, Ранаин рад овде изгубио је сваки даљи смисао. Али, на Земљи, добиће прилику да свет упозна са модерним техникама скенирања. Веруј ми, та ће жена направити сјајну каријеру.”

„Добро. Добро за њу.”

„Међутим, Ву ће се вратити овамо. Изузетно бистар човек. Његов је ум био на прагу открића. Знаш, сигуран сам да ће, када се врати овамо да руководи Пројектом гравитационог одбијања, зажелети да заувек остане на Еритру. Мислим да га је Еритро прихватио, или да га позива, као и Марлену. И, што је још забавније, мислим да је позвао и Леверета.”

„Шта мислиш, Сивере, како он то чини?”

„Како бира, мислиш? Зашто бира Вуа, а не Крајла? Зашто Леверета, а не мене?”

„Па, морам признати да Ву осетно надмашује Крајла. Али, Сивере, ти си, свакако, у сваком погледу изнад Леверета. То, наравно, никако не значи да бих желела да те изгубим.”

„Хвала ти. Па, претпостављам да Еритро мора имати неке своје критеријуме. Чак ми се понекад јави магловита идеја какви би ти критеријуми могли бити.”

„Озбиљно?”

„Да. Када је дошло до продора у мој ум, Еритро је то чинио преко Марлене. Улазио је, кроз Марлену, у нас. Тада сам, чини ми се, ухватио трачак његових мисли. Не свесно, наравно, али када је све то прошло, чинило ми се да знам неке ствари које до тада нисам знао. Марлена има ту чудну моћ да може да комуницира са организмом Еритра, и да Еритру омогућава да, путем њеног ума комуницира с другим умовима; ипак, мислим да је то тек њена практична предност. Мислим да је Еритро одабрао њу из неког много необичнијег разлога.”