Исак Асимов - Немезис

„Хајде, Сивере, не морамо ваљда једну девојчицу да питамо за одобрење”, добаци Леверет.

„Молим вас, саслушајте ме. Јесте неопходно, и бојим се да је морамо позвати. Допустите ми једну малу пробу. Предлажем да Марлена дође овамо и да јој саопштимо наше одлуке. Ако неко од вас мисли да то није пожељно, нека изађе. Нека лепо устане и изађе.”

„Мислим, Сивере, да губиш осећај за реалност”, успротиви се Леверет. „Ја немам намеру да се натежем с једном малодобницом. Идем да разговарам с Питом. Где ти је комуникатор?”

Он се придиже, али се истог тренутка затетура и паде.

Ву одскочи, сав узбуњен. „Господине Леверет…”

Леверет се обрну на леђа и испружи руку… „Молим вас, нека ми неко помогне…”

Џенар му поможе да се придигне и седне у столицу. „Шта се догодило?” упита он.

„Не знам”, одговори Леверет. „Осетио сам, за тренутак, готово заслепљујући бол у глави.”

„Значи, ниси био у стању да изађеш из просторије”, закључи Џенар и окрену се Вуу. „Пошто и ви сматрате да нема потребе разговарати с Марленом, бисте ли ви покушали да изађете из просторије?”

Врло пажљиво, нетремице гледајући Џенара, Ву се полако подиже са фотеље, тргну се, и сручи назад.

„Можда је ипак боље да позовете младу даму”, учтиво примети он.

„Да, мислим да ћемо морати”, сложи се Џенар. „Оно што та госпођица захтева јесте, у најмању руку, закон на овом свету.”

„Не!” узвикну Марлена са толиком жестином да јој се глас скоро претвори у врисак. „Не смете то да учините!”

„Не смемо да учинимо — шта?” упита Леверет. Седе обрве као да му се беху скупиле у једну једину тачку изнад очију.

„Да користите Еритро као транзитну станицу — или за било шта друго.”

Леверет је љутито зурио у њу. Усне му се скупише као да ће нешто да каже, али се Ву умеша. „Зашто не, госпођице? Ово је пуст, неискоришћен свет.”

„Није пуст. И није неискоришћен. Чика Сивере, реци им.”

„Оно што Марлена жели да каже јесте да се на Еритру налази безброј ћелија прокариота, способних за фотосинтезу. Отуда и кисеоник у атмосфери.”

„Врло добро”, рече Ву. „Какве то има везе?”

Џенар прочисти грло. „Свака за себе, ћелије су примитивне као и било који облик живота на нивоу вируса, али, по свему судећи, не смемо их посматрати као појединачне ћелије. Све заједно, оне чине неку врсту организма невероватне сложености, који се протеже широм планете.”

„Организма?” упита Ву, и даље веома учтиво.

„Да, јединственог организма, и Марлена га назива именом планете, пошто су њих двоје у врло присним односима.”

„Озбиљно говорите? А како сте сазнали за тај организам?”

„Углавном преко Марлене.”

„Преко ове младе даме”, упита Ву, „која је можда, напросто — хистерична?”

„Немојте убудуће изрицати ништа против ње”, упозори га Џенар опомињуће подижући прст. „Нисам баш сигуран да Еритро — организам — има много смисла за хумор. Како рекох, сазнали смо поглавито преко Марлене — али не искључиво преко ње. Када је Салтад Леверет малочас устао да пође, нешто га је оборило на под. Када сте и ви, по свему судећи, покушали да учините исто то, испољили сте несумњиве знаке нелагодности. На тај начин дејствује Еритро. Он штити Марлену, делујући непосредно на наше умове. У раним данима нашег присуства на овом свету, планета је, највероватније ненамерно, проузроковала малу епидемију менталног оболења коју смо назвали кугом. Бојим се да је планета, уколико то зажели, у стању да у свакоме од нас изазове непоправљиве менталне поремећаје; исто тако, и да нас поубија. Молим вас да се не играте с тим.”

„Хоћете рећи да није Марлена та која…” заусти Фишер.

„Не, Крајле. Марлена поседује одређене моћи, али не такве да би могла да људима нанесе бол. Еритро је овде опасан.”

„Како да отклонимо ту опасност?” упита Фишер.

„За почетак, треба слушати шта Марлена каже. Даље, допустите мени да разговарам с њом. Еритро ме, напокон, познаје. И, верујте ми на реч када вам кажем да ћу радити у интересу Земље. Ни ја не желим да милијарде људи страдају без разлога.”

Он се онда окрену ка Марлени. „Ти, душо, зар не, знаш да је Земља у опасности? Мајка ти је показала како пролазак Немезис близу Земље може ову потоњу сасвим уништити.”

„Знам то, чика Сивере”, одврати Марлена, већ на ивици плача, „али Еритро припада самом себи.”

„Можда би он и био спреман да нам изиђе у сусрет. Дозвољава, ето, да Купола опстане на његовој површини. Изгледа да му то не смета.”

„Али, под Куполом је мање од хиљаду људи и сви су они унутра. Еритру Купола не смета, јер му омогућава да проучава људска бића.”