„Марлена”, прошапта очајнички Сивер.
„Чика Сивере”, огласи се напокон девојчица танушним гласом.
Џенар дубоко удахну ваздух. Ипак, препознала га је.
„Не мрдај се”, рече јој он. „Чекај док сасвим не прође.”
„Прошло је. Тако ми је драго да је прошло.”
„Јеси ли добро?”
Оклевала је за тенутак, а онда потврди: „Мислим да јесам. И Еритро каже да јесам.”
„Јесте ли досегнули то скривено сазнање које нам је неопходно?” упита је Ву.
„Јесам, др Ву. Јесам.” Она подиже руку да обрише зној који јој се беше скупио на обрвама. „Сазнање о томе, управо, налази се у вама.”
„У мени?” понови силовито Ву. „О чему се у ствари ради?”
„Ја то нисам у стању да разумем”, рече Марлена. „Можда ћете ви бити у стању, ако покушам да вам објасним.”
„Да ми објасните — шта?”
„Нешто, као да гравитација одбија ствари уместо да их привлачи.”
„Гравитационо одбијање, да”, рече Ву. „Пропратна појава кретања надсветлосним брзинама.” Он удахну ваздух и једва приметно се испрси. „Моје откриће.”
„Па, у том случају”, настави Марлена, „ако надсветлосном брзином прођете близу Немезис, доћи ће до гравитационог одбијања. Што се брже крећете, веће ће одбијање бити.”
„Да. Брод ће бити померен с путање.”
„Али, зар неће и Немезис бити одгурнута у супротном правцу?”
„Да, сразмерно својој маси. Али, њено померање било би сасвим незнатно.”
„Ипак, уколико би се то непрестано понављало, током стотина година?”
„И даље би отклон био скоро занемарљив.”
„Али, путања звезде би се померила, и током светлосних година разлика између садашње и будуће путање све више би се повећавала, тако да би, на крају, Немезис можда прошла на довољној удаљености од Земље, не наносећи никакву штету.”
„Па…” заусти Ву.
„Може ли се тако нешто спровести у дело?” упита Леверет.
„Можемо да покушамо. Један астероид, пролазећи нормалном брзином, урања у хиперсвемир у трилионитом делу секунде, враћајући се, поново нормалном брзином, милион миља даље. Астероиди у орбити око Немезис увек би прелазили у хиперсвемир са исте стране.” За тренутак, изгледао је сасвим изгубљен у мислима. Сигурно бих и сам дошао на ту замисао, само да сам имао мало времена за размишљање”, рече он као да се правда.
„Ипак, још увек можете стећи признање, као да се ради о вашем открићу”, рече Џенар. „На крају крајева, Марлена је ту идеју извукла из вашег ума.”
Он прелете погледом преко остале тројице и додаде: „Па, господо, осим уколко нешто збиља опасно не крене наопачке, заборавимо на Еритро као прихватну станицу — што он ионако не би дозволио. Више не треба да бринемо ни око евакуације Земље — уколико успемо да у пуној мери и функционално искористимо гравитационо одбијање. И, мислим да смо много добили тиме што смо и Марлену укључили у наш мали разговор.”
„Чика Сивере”, огласи се Марлена.
„Да, душо?”
„Страшно сам поспана.”
Теса Вендел посматрала је Крајла Фишера с дубоком озбиљношћу. „Понављам себи, непрестано — он се вратио, он се вратио. Мислила сам да се никада више нећеш вратити, пошто једном пронађеш Роторијанце.”
„Марлена је била прва особа — баш прва особа на коју сам наишао.”
Зурио је у празно, и Венделова га препусти његовим мислима. Мораће да поново добро о свему размисли. У ствари, пред обома је стајало много размишљања, и то много ствари.
Беху повели са собом једног житеља Ротора: била је то Ранаи Д'Обисон, неурофизичар. Пре двадесет година, радила је у једном санаторијуму на Земљи. Требало би да то буде непобитан доказ за оне који је се сећају и који ће је препознати. Постојаће и подаци помоћу којих ће бити извршена идентификација. Биће живи доказ онога што су постигли.
И Ву се, као личност, беше изменио. Био је пун планова како би се гравитационо одбијање могло искористити да се Немезис помери са своје путање. (Прихватио је то име, Немезис, али, ако му пође за руком да начини план, та звезда, испоставиће се на крају, уопште неће бити Земљина зла судбина.)
Постао је и знатно скромнији. Није намеравао да тражи никакво признање за своја открића, у шта Венделова једва да је била у стању да поверује. Рекао је само да се до идеје дошло током заједничког састанка, и након тога се о томе од њега више није могла извући ниједна реч.
Штавише, беше донео коначну одлуку да се врати у систем Немезис, и то не само зато да би руководио пројектом. Желео је да остане тамо. „Отићи ћу, макар и пешице”, имао је обичај да каже.
Читать дальше