СтаВл Зосимов Премудрословски - На дан. Шаљива истина

– Да, свиња је, вољена у штали. одговорила је и ушла у собу. Извади сноп од пола метра. Отвара и црта мач из петог века пре нове ере, очигледно из доба. Русти, рђаст и дршка умотана у траку.

– Ево, синови, ово је мој покојни Јосип, још у Првом светском рату. Када је био у фабрици меса, окупирао је и исекао све: чак и краве и пилетину.

Осјећао сам се нелагодно гледајући њен Стахановски, транспарентан поглед. Пријатељ је узео нож из руке љубавнице…

– Хајде, реци ми. – Где је стао, А?

Претвара нас у шталу.

– Ето – каже, – моја вољена Борусенка.

Искрено, гледам ову Борусенку и очи су ми иза ушију.

Његов корал је оборен са дасака са прорезима два по три. А са прореза набора и шипка виси еластично. Очигледно је то прасић Бориусхисхцхе половина живота и не лаже.

– О, драга, идем до колибе. – промуцала је бака, прекривајући уста без зуба угловима шала. – А ви сте пажљивији са бориусенком. Ја сам једини од своје родбине. Нема никога више, бринем о њему од рођења. Збогом, моја јахта стоке. Иииииии!! – заплакала је старица и одмах престала да плаче једним замахом, мењајући глас из крештавог у бас. – И не заборавите, момци, имам га на продају…

– Све ће вриштати, бако!!! – Друг охрабрио и окренуо се према мени. – А ти, пријатељу, помози ми да отворим капију.

Прилично сам пришао и окренуо грамофон, капија је зарежала, а свиња није ни помакнула ухо. Копи гад. Па, мој се пријатељ није одмах збунио, и свим силама како сече свињу никлом, полако је побегао и попео се. Никал, величина тањира. Након неколико секунди, свиња је отворила десно око, а затим лево. Потом је уследио врисак, а «мамут» по имену Фигхтинг скочио је на копита која су му истицала из стомака, ноге нису примећене.

Тргнувши се објема очима на бодеж, а затим исправљајући плаво-плаве зјенице у различитим смјеровима, свиња је скренула поглед према комшији. Након што је поново зашкрипала очима на дршку бодежа, померила је надимком: горе, доле; горе, доле, поравнао је погледа другове и одгурнуо се, толико да се цели кораљ срушио у масу чипса. Свјежи стајски гној просипао му се под ногама и закрио неколико пилећих њушки, откидајући их у врану која је радознало гледала у оно што се догађа. Комарица је већ журио према башти, кроз економско бабкин двориште. Свиња мамута, против којега се борим, брзо је ухваћена за насилника, растурајући све живе ствари које су имале дозволу боравка у овом дворишту. Бака се заглавила за прозор, изравнавајући свој снажни нос. Стиснуо сам се у страну, само окамењен.

Након што је истрчао из дворишта, друг, који је маневрирао цик-цак, почео је да свладава баштенске засаде, разбијајући стакленике и растлињаке на комаде, а свиња Борусиа, мамута, настојала је да га угризе за пету, а само дршка мини мача из осамнаестог века стрши из никла ометаног неупадљив захват. Даљина је била кратка, а друг је већ вриштао за помоћ и само су оштри завоји помогли да се извуче и побегне, што је наговештавало мноштво азијско-цигана и народних суседа-гледалаца који су зурили изван ограде. Таџикисти и мајке циганке повукле су децу са ограде, али се нису одвајали, желећи да гледају живи трилер под називом: «освета и погубљење свиње мамута Борусија над борцем руске војске». И било би трагично да није било спасилачке гнојиве на крају баште, али у њој се налазе спасилачке виле са којима становници руских села крију сено у хрпама. Зграбили су их, спретно, борца, и у трену се све догодило другачије или обрнуто: свиња Фигхтинг је побјегла, а један борац покосио јој је масне стране, према стабљици, и тако професионално брзо и тактично, као да је на тактичком испиту, не држи вилице, већ јуришну пушку калашњикова, бајонетним ножем. Па чак је и публика подржавала борца аплаузом, хвалећи и поздрављајући надолазећу победу хомо сапиенса, обичних руских трупа – над природом, разума над умом, и као резултат тога свиња није могла да поднесе напад и срушила се мртва, тачно пред вратима куће, на прагу којих је стајала грбава држећи шал у једној руци и бацајући другу иза доњег дела леђа, бака Иад-Виг. Комар је уписао последњи тик у леш свиње и виле, пробијајући беживотно тело животиње, млатарајући попут низа контрабаса и звецкања.

– Па, бако, друже Спартак херојски је почео. – готов, сипајте и постављајте сто!!!

Бака је повукла за собом ваљак, који вади тесто за кнедле и пице, и простирком га лупила по лобањи. Зачуло се тупим звоњавом и нас двоје смо једва побегли од ње. Такође је калдрма од десет до пет килограма бацала на нас. И сви гледаоци су прешли на њену страну и кренули да нас ухвате, али нису сустигли, већ је леђа од камења болело. Бака Иад-Виг, а затим је написала жалбу команданту пука, на коју су ми дали десет дана, и друже – две године су пљеснили дисциплински батаљон, где је одзвањао од звона до звона, ручно чистио говно у локалној свињарији…