Артур Кларк - Песме далеке Земље

Банке података, „системи експерата” кадри да се ухвате у коштац са сваком замисливом ситуацијом, роботи, механизми за оправке и одржавање — све је то требало да буде пројектовано и израђено. Те направе морале су да остану функционалне током раздобља које би било дуго најмање колико и оно између Декларације независности и првог спуштања на Месец.

Иако је задатак изгледао тешко изводљив, деловао је тако надахњујуће да се готово цело човечанство ујединило у његовом спровођењу у дело. Био је то дугорочан циљ — последњи дугорочан циљ — који је сада могао да пружи некакав смисао животу, чак и пошто Земља буде уништена.

Први сејачки брод напустио је Сунчев систем 2553. године, упутивши се ка Сунчевом најближем парњаку, Алфи Кентаура А. Иако је клима на Пасадени, планети Земљиних размера, под дејством оближњег Кентаура Б била подложна силовитим крајностима, наредно изгледно одредиште налазило се на више него двоструко већој удаљености. Време путовања до Сиријуса X износило би преко четири стотине година; када сејач тамо стигне, Земља можда више не би постојала.

Али, уколико би Пасадена могла бити успешно колонизована постојало би обиље времена да се на Земљу пошаљу добре вести. Две стотине година за путовање, педесет година да се обезбеди упориште и изгради мали одашиљач и пуке четири године да сигнал стигне натраг на Земљу — па, уз мало среће, на улицама би требало да буде клицања негде око 2800. године…

Догодило се то, заправо, 2786; Пасадена се показала бољом него што се то предвиђало. Вести су биле силно полетне и пружиле су обновљени подстицај програму засејавања. У међувремену лансирано је још неколико бродова, од којих је сваки био технолошки савршенији од свог претходника. Последњи модели могли су да достигну двадесети дио брзине светлости, тако да се у њиховом домашају нашло преко педесет изгледних одредишта.

Чак и када је фар на Пасадени замукао одмах пошто је упутио вест о првобитном спуштању обесхрабрење је било само тренутно. Оно што је једном учињено могло се поновити — вишекратно — уз све већу извесност успеха.

Око 2700. година била је напуштена груба техника смрзнутих ембриона. Генетска порука коју је природа енкодирала у завојитом устројству молекула ДНК могла се сада лакше, безбедније, па чак и компактније ускладиштити у меморије последње генерације компјутера, тако да је један сејачки брод, не већи од обичног авиона за превоз хиљаду путника, могао понети чак милион генотипова. Цела једна нерођена нација, уз сву опрему за реплицирање неопходну за васпостављање нове цивилизације, могла се сместити у неколико стотина кубних метара и превести до звезда.

Управо се то, Брант је знао, догодило у случају Таласе пре седам стотина година. Како се пут успињао у брда, они су већ прошли покрај првих ожиљака што су их оставили роботски копачи у потрази за сировинама из којих су саздани њихови преци. Још који тренутак и угледаће давно напуштено постројење за обраду тих сировина и…

„Шта је оно?” журно прошапта већник Симонс.

„Стани!” нареди градоначелница. „Искључи мотор, Бранте.” Она се истовремено маши микрофона у колима.

„Градоначелница Волдрон. Налазимо се код ознаке за седми километар. Пред нама је неко светло — можемо да га видимо кроз дрвеће — колико могу да проценим, налази се тачно на месту Првог Спуштања. Ништа не чујемо. Крећемо сада даље.”

Брант није чекао да му се нареди, већ лагано потисну напред контролу брзине. Ово је била друга по узбудљивости ствар која му се догодила у целом животу: прва се односила на ураган из 09. године, у коме се изненада нашао.

А то је било више него узбудљиво; имао је пуно среће што је сачувао живу главу. Можда је и овде постојала нека опасност, али он заправо није веровао у то. Могу ли роботи да буду непријатељски настројени? Сасвим је извесно да никакав странац није могао да жели од Таласе ништа друго до знање и пријатељство…

„Знаш”, рече већник Симосн, „добро сам осмотрио ту ствар пре но што је зашла за дрвеће и уверен сам да је посреди некакав ваздухоплов. Сејачки бродови никада нису имали крила, нити су били аеродинамични, разуме се. А и било је веома мало.”

„Ма шта да је посреди”, рече Брант, „дознаћемо то кроз пет минута. Погледајте ту светлост — спустила се у Парку Земље — на сасвим очигледно место. Како би било да оставимо кола овде и остатак пута превалимо пешице?”

Парк Земље био је брижљиво негован овал траве на источној страни места Првог Спуштања и сада га је заклањао црни, узнесени стуб Матичног Брода, најстаријег и најштованијег споменика на целој планети. Са рубова тог цилиндра, чија је боја још била очувана, сливала се плима светлости, наизглед из само једног јарког извора.