Артур Кларк - Песме далеке Земље

„Придошлица ради, допустите ми да поновим шта смо установили. Разуме се, одмах по уласку у систем почели смо да слушамо на свим фреквенцијама. Али, није било ничега — чак ни радијационог отицања из енергетских система.

„Када смо се приближили увидели смо да то ништа не доказује. Таласа се, наиме, одликује веома густом јоносфером. Испод ње се можда одвија веома живо комуницирање на средњим и дугим таласима, али то нико споља не би никада дознао. Микроталаси би се, разуме се, пробили, али можда им они уопште нису потребни, или ми нисмо имали среће да ухватимо неки сноп.

У сваком случају, доле се налази прилично развијена цивилизација. Видели смо светлости њихових градова — или бар вароши — чим смо дошли у прилику да боље осмотримо ноћну страну. Постоји мноштво малих индустријских постројења, ту је и известан приобални саобраћај — без великих бродова — а чак смо уочили и два мала авиона чија је брзина достизала пуних пет стотина кликова, тако да могу стићи до било које тачке на копну за само петнаест минута.

Очигледно, у једној тако збијеној заједници није им потребан неки нарочит ваздушни превоз, тим пре што располажу ваљаним системом путева. Али, и даље нисмо били у прилици да региструмјемо било какво комуницирање. Нема ни сателита — чак ни метеоролошких, за које би се помислило да су им потребни… премда не мора тако да буде, будући да им бродови никада не губе копно из вида. Јер, разуме се, не постоји никаква друга земља.

Ево нас, дакле, на лицу места. Суочени смо са занимљивом ситуацијом — и једним веома пријатним изненађењем. Бар се надам да ће такво бити. Добро, а сад — има ли питања? Да, господине Лоренсон?”

„Да ли смо покушали да ступимо у контакт са њима, сер?”

„Још нисмо; сматрали смо то неупутним све док не дознамо на ком се тачно нивоу налази њихова култура. Ма шта ми учинили, то за њих може бити поприличан шок.”

„Знају ли они да смо овде?”

„Вероватно не.”

„Али, ту је наш погон — то им никако није могло промаћи.”

Питање је било сасвим на месту, будући да квантни сабирник при пуном оптерећењу представља један од најдраматичнијих призора што их је човек икада саздао. Био је блистав попут атомске бомбе, а трајао је знато дуже — месецима уместо милисекундама.

„Није искључено, али сумњам. Током највећег дела раздобља кочења налазили смо се са супротне стране сунца. А тешко да би нас разабрали у сјају звезде.”

А онда неко постави питање које се свима врзмало по глави.

„Капетане, како ће ово утицати на нашу мисију?”

Сирдар Беј замишљено погледа у звучник.

„У овом тренутку ништа вам о томе не могу рећи. Неколико стотина хиљада других људи — или колико већ броји локална популација — могу нам знатно олакшати ствари. Или их, бар, учинити пријатнијим. Са друге стране, ако им се не будемо допали…”

Он изражајно слегну раменима.

„Управо сам се сетио једног згодног савета што га је неки древни истраживач дао свом колеги. Ако претпоставиш да су домороци пријатељски настројени, онда они то обично и јесу. И обрнуто.

„Према томе, све док се не покаже другачије, претпоставићемо да су пријатељски настројени. А ако нису…”

Капетаниов израз лица очврсну, а глас му зазвуча како то и приличи заповеденику који је управо провео један велики брод кроз педесет светлосних година свемира.

„Никада нисам тврдио да је у праву онај ко поседује силу, али одувек је било веома пријатно располагати њоме.”

Тељко је било поверовати да је одиста будан, као и да живот може поново почети.

Први официр, Лорен Лоренсон, знао је да никада неће успети потпуно да умакне трагедији која је погодила преко четрдесет поколења, достигавши врхунац за његова живота. Током његовог првог новог дана непрекидно га је похађао један страх. Чак ни обећање и тајна прелепог света-океана који је почивао испод Магелана нису могли одагнати ту помисао: какви ће ми снови доћи када ноћас склопим очи у природном сну први пут после две стотине година?

Био је очевидац призора које нико никада не би могао да заборави и који ће попут утваре прогонити Човечанство до краја времена. Кроз бродске телескопе посматрао је смрт Сунчевог система. Властитим очима видео је како вулкани Марса оживљавају после милијарду година; како Венера накратко остаје нага у часу када јој атмосфера бива развејана свемиром, пре но што ће и она сама страдати; како гасни џинови експлодирају претварајући се у усијане пламене кугле. Али то су били само празни, бесмислени призори у поређењу са трагедијом Земље.