Артур Кларк - Песме далеке Земље

Могу ти рећи, Евелин, да је то био прави шок за мене. Капетан Беј мора да је одмах разабрао шта мислим чим је видео како сам зинуо.

„Ох”, додао је он хитро, „нисмо наишли на туђине! Али показало се да људска колонија на Таласи није била уништена, како смо то замишљали. У ствари, веома се добро држи.”

Било је то, разуме се, ново изненађење, премда веома пријатно. Таласа — Море, Море! — била је свет за који нисам ни слутио да ћу га видети рођеним очима. Требало је да се пробудим онда када буде пуно светлосних година и два столећа за нама.

„Какви су људи? Јесте ли успоставили контакт са њима?”

„Нисмо још; то је ваш посао. Вама су боље неко икоме другом познате грешке које су чињене у прошлости. Не желимо да се оне овде понове. Добро, ако сте сада спремни да пођете на мост пружићу вам прилику да из птичје перспективе осмотрите наше давно изгубљене рођаке.”

Било је то пре недељу дана, Евелин; баш је пријатно када те не нагони никаква хитња после деценија непрекидне — и сасвим дословне — обамрлости. Сада знамо онолико о Таласанцима колико је то могуће без непосредног сусрета са њима. А до тог сусрета доћи ће ноћас.

Изабрали смо прикладно место да покажемо као уважавамо наше сродство. Поприште првог спуштања јасно је уочљиво и очигледно је било добро одржавано, као неки парк — а можда и храм. То је веома добар знак: надам се само да наше спуштање тамо неће бити сматрано за светогрђе. Можда ће то потврдити да смо ми богови, што би требало да нам олакша ствари.

Поново почињем да живим, драга. Да, да — била си мудрија од мене, набеђеног филозофа! Ниједан човек нема права да умре док још може да помогне својим ближњим. Било је себично од мене што сам пожелео супротно… што сам хтео да почивам покрај тебе на месту које смо одабрали тако давно, тако далеко… Сада чак могу да прихватим чињеницу да си развејана по Сунчевом систему као и све остало што сам икада волео на Земљи.

Али сада ме чека посао који ваља обавити; а док разговарам са успоменом на тебе, ти си и даље жива.

Од свих психолошких удараца маљем које су научници двадесетог столећа морали да издрже можда је најразорније — и најнеочекиваније — било откриће да ништа није било испуњеније од „празног” простора.

Древно аристотеловско учење да се Природа гнуша вакуума показало се савршено тачно. Чак и када се сваки атом наизглед чврсте материје уклони из неке дате запремине, оно што преостаје јесте узаврели пакао енергија, чији су интензитет и размере непојамни људском уму. У поређењу са тим чак и најзгуснутији облик материје — неутронска звезда чији сваки кубни центиметар тежи на стотине милиона тона — представља тек несуштаствену утвару, једва приметан поремећај у непојамно густом, али и пеноликом устројству „суперпростора”.

Да је простор нешто знатно више него што је то замишљала наивна интуиција први пут је открио класични рад Лемба и Радерфорда из 1947. године. Проучавајући најједноставнији од свих елемената — водоников атом — они су установили да се збива нешто веома чудно када око језгра орбитира само један електрон. Далеко од тога да се креће правилном кривом, он се понаша тако као да га непрекидно носе неки таласи под-подмикроскопских размера. Иако је ту помисао било тешко појмити, испадало је као да у самом вакууму долази до флуктуација.

Још од времена Грка филозофи су се делили у две школе — на оне који су веровали да све у Природи тече глатко и оне који су тврдили да је то само привид; све се, заправо, збива у ситним скоковима и трзајима, одвећ малим да би се могли запазити у свакодневном животу. Постављање атомске теорије представљало је тријумф ове друге школе мишљења; а када је Планкова квантна теорија показала да се чак и светлост и енергија јављају у ситним одељцима, односно да се не одликују непрекидним током, расправа је неопозиво окончана.

У крајњој анализи, свет Природе био је грануларан — дисконтинуиран. Иако су, голом људском оку, један водопад и један пљусак цигли изгледали веома различити, они су ипак били готово истоветног склопа. Мајушне цигле једињења Х 2О биле су одвећ ситне да би се могле разабрати без оптичких помагала, али су се сасвим лако могле уочити инструментима физичара.

А тада је анализа начинила још један корак. Оно због чега се грануларност простора тако тешко могла појмити нису биле само њене под-подмикроскопске размере — већ и изузетна силовитост.

Нико, заправо, није у стању да замисли милионити део центиметра, али је зато бар сам број познат у таквим људским пословима као што су буџети и популациона статистика. Рећи да је потребно милион вируса да би се премостила раздаљина од једног центиметра ипак је нешто саопштавало уму.