Артур Кларк - Песме далеке Земље

Али један милион-милионити део центиметра? То се могло упоредити са величином електрона и већ се налазило далеко изван сваке визуализације. Можда се још некако могло појмити интелектуално, али не и емоционално.

Међутим, размере збивања у устројству простора биле су још невероватно мање од тога — толико, наиме, да су из те перспективе један мрав и један слон били дословце исте величине. Ако се то замисли као мехураста, пенолика маса (што је готово безнадежно погрешна представа, али и најближнија истини), онда је пречник тих мехурова износио…

…хиљадити део једног милион-милион-милион-милион-милионитог дела…

…једног центиметра.

А сада их замислите како непрекидно експлодирају енергијама равним онима код нуклеарних бомби — да би потом поново апсорбовали ту енергију, па је поново ослободили, и тако непрекидно и заувек.

Ово је, у сасвим поједностављеном виду, била слика којом су неки физичари са краја двадесетог столећа описали темељно устројство простора. Да би енергије које су ту заптивене могле икада бити укроћене — тако нешто мора да је у то време изгледало потпуно смешно.

Но, исто је, један људски век раније, било и са идејом о ослобађању новопронађених сила атомског језгра; па ипак, до тога је дошло мање од пола столећа касније, Зауздавање „квантних флуктуација” које су отеловљавале енергије самог простора представљало је задатак чија је сложеност била за много редова величине већа — али таква је била и награда за успех.

Између осталог, човечанство би на тај начин стекло слободу васељене. Један свемирски брод могао би да убрзава дословце заувек, будући да му више не би било потребно гориво. Једино практично ограничење у погледу брзине било би, парадоксално, исто оно са којим су се морали ухватити укоштац рани типови авиона: трење околног медијума. Међузвездани простор садржао је одређене количине водоника и других атома који су могли створити невоље знатно пре но што се дође до крајње границе коју поставља брзина светлости.

Квантни погон могао је бити начињен у било које време после 2500. године и тада би историја људске расе била веома различита. На жалост — баш као што се догодило много пута раније у кривудавом напретку науке — нетачна осматрања и погрешне теорије условили су кашњење завршног продора скоро хиљаду година.

Грозничава столећа Последњих Дана дала су многа блистава — премда често и декадентна — уметничка дела, али мало нових фундаменталних знања. Штавише, у то време дуга историја неуспеха уверила је готово свакога да је кроћење енергије простора било слично вечитом кретању, немогуће чак и у теорији. Међутим, за разлику од вечитог кретања — за ово још није било доказано да је немогуће, а све док се то не покаже изван сваке сумње извесна нада је и даље постојала.

Само сто педесет година пре краја једна група физичара у бестежинском истраживачком сателиту Лагранж-Један објавила је да је коначно дошла до тог доказа; постојали су темељни разлози због којих неизмерне енергије суперпростора, иако су биле стварне, никада нису могле бити укроћене. Но, нико није показао никакво занимање за то сређивање стања у једном мрачном углу науке.

Годину дана касније из Лагранжа-Један зачуло се накашљавање које се обично јавља кад је неко у неприлици. У доказу је установљена једна ситна грешка. Такве ствари догађале су се често у прошлости, премда њихове последице никада нису биле тако капиталне.

Један знак минуса случајно је претворен у плус.

Истог часа, цео свет се променио. Пут ка звездама постао је отворен — пет минута пре поноћи.

Можда није требало тако нападно да то кажем, помисли Мозес Калдор; сви као да су доживели шок. Али то је само по себи веома поучно; чак и ако су ови људи технолошки примитивни (видим им само та кола!), ипак им мора бити јасно да нас је само неко инжењеријско чудо могло довести од Земље до Таласе. Најпре ће се питати како смо то учинили, а потом и зашто.

И одиста, било је то прво питање које је пало на ум градоначелници Волдрон. Ова два мушкарца у једној малој летелици очигледно су представљала само претходницу. Горе на орбити можда се налазе хиљаде — чак и милиони других. А популација Таласе, захваљујући строгим правилима, већ је достигла деведесет пет постотака еколошког оптимума…

„Ја се зовем Мозес Калдор”, рече старији од двојице посетилаца. „А ово је први официр Лорен Лоренсон, помоћник главног инжењера на звезданом броду Магелан. Извињавамо се због ове мехурасте одеће — али надам се да увиђате да ће она допринети обостраној заштити. Иако ми долазимо из пријатељских побуда, наше бактерије можда мисле другачије.”