Артур Кларк - Песме далеке Земље

„Будући да нас надгледате на шест видео и пет аудио канала, то ми звучи као благо претеривање.” Надао се да је Брант схватио поруку: ситуацију потпуно држимо у својим рукама и ништа не препуштамо случају. „Пребацујем вас на Мозеса — он је као и обично задужен за говоранције.”

Кроз закривљени прозор могли су да виде да су Калдор и градоначелница још задубљени у озбиљан разговор, у коме је с времена на време узимао удела и већник Симонс. Лорен окрену нови прекидач и њихови појачани гласови наједном испунише кабину, звучећи гласније него да су се они налазили ту унутра.

„…наше гостопримство. Али ви, разуме се, увиђате да је ово изузетно мали свет, бар у погледу копнене масе. Колико сте оно казали да има људи на броду?”

„Чини ми се да нисам поменуо никакву бројку, госпођо градоначелнице. У сваком случају, тек ће се неколицина нас спустити на Таласу, иако планета изгледа одиста предивно. Потпуно разумем вашу — ах — забринутост, али нема разлога ни за какву зебњу. За годину или две, уколико све буде било како треба, ми ћемо се поново отиснути на пут.

У исто време, ово није куртоазна посета — уосталом, уопште нисмо очекивали да ћемо овде некога срести! Али један звездани брод никако неће успорити са пола брзине светлости осим ако га на то не нагоне веома добри разлози. Ви имате нешто што је нама потребно, а ми имамо нешто да вам дамо зауврат.”

„Шта то, ако смем да питам?”

„Од нас ћете добити, ако будете желели да примите, завршна столећа људске уметности и науке. Али морам вас упозорити — добро размислите о томе какве последице по вашу културу може да има овакав дар. Можда није баш мудро прихватити све што ми можемо да понудимо.”

„Ценим ваше поштење — као и ваше разумевање. Ви зацело поседујете непроцењиве ризнице. Али, шта је то што бисмо ми уопште могли да вам понудимо заузврат?”

Калдор се огласи својим звониким смехом. „На сву срећу, то неће представљати никакав проблем. Не бисте чак ни приметили да смо узели и без питања.

„Све што желимо са Таласе јесте сто хиљада тона воде. Или, још одређеније, леда.”

Председник Таласе налазио се на тој дужности тек два месеца и још се није могао помирити са несрећом која га је снашла. Али, више ништа није могао да предузме око тога осим да што боље обави један рђав посао који га је чекао током наредне три године. Разуме се, није било никакве сврхе захтевати да се цео поступак избора понови; програм бирања, који се темељио на стварању и уметању насумичних бројева од хиљаду бројки, представљао је најприближнији вид чистог случаја који је људска домишљатост уопште била кадра да створи.

Потојало је тачно пет начина да се избегне опасност пресељења у председничку палату (двадесет соба, од којих је једна била довољно велика да прими стотину гостију). Требало је да будете млађи од тридесет или старији од седамдесет година; требало је да болујете од неизлечиве болести; требало је да будете ментално заостали; и, коначно, требало је да сте починили неки тежак злочин. Једина теоријска могућност која је стајала на располагању председнику Едгару Фарадину била је ова последња и он је озбиљно помишљао на њу.

Па ипак, морао је да призна да је, упркос личној несклоности према овој врсти звања, посреди вероватно био најбољи облик владавине који је човечанство икада изумело. Матичној планети било је потребно неких десет хиљада година да то усаврши, вршећи опите и често ужасно грешећи.

Чим је цела одрасла популација била образована до граница интелектуалних способности (а понекад, авај, и преко њих), права демократија постала је могућа. Последњи корак налагао је развој тренутних личних комуникација, повезаних са средишњим компјутерима. Према историчарима, прва истинска демократија на Земљи основана је (теранске) 2011. године у земљи која се звала Нови Зеланд.

После тога, избор шефа државе показао се сразмерно неважним. Пошто би се једном опште прихватило да аутоматски бива дисквалификован свако ко хотимице има аспирација према том месту, готово било који систем постајао би подједнако сврсисходан, а лутрија се показала као најједноставнија процедура.

„Господине председниче”, обрати му се секретарица кабинета, „посетиоци чекају у библиотеци.”

„Хвала, Лиза. Надам се да више не носе оне мехурасте комбинезоне?”

„Тако је — сви медицинари се слажу да је ситуација потпуно безбедна. Али, мислим да ипак треба да вас на нешто упозорим, сер. Они имају… овај… помало необичан мирис.”