Артур Кларк - Песме далеке Земље

Биолошки проблем био је решен; инжењерски је био тај који је изгледао непремостив. Летелица која би била кадра да понесе на хиљаде уснулих путника, као и све оно што ће им бити потребно за нови живот на једном другом свету, морала је да буде велика колико и неки огроман прекооекански борд, какви су некада господарили морима Земље.

Чак и при брзини од једне десетине светлосне године сва одредишта која су највише обећавала налазила су се на удаљености већој од пет стотина година. Ту брзину достизале су роботске сонде — које су хитале кроз оближње звездане системе и слале извештаје о ономе што су установиле током неколико журних часова проласка. Али, није постојао начин на који би се оне успориле да би прошле у близини неког света или се спустиле на њега; уколико не дође до неке несреће, та пловила наставиће да заувек јуре кроз Галаксију.

Био је то темељни проблем везан за ракете — а нико још није открио алтернативу за погон који се користио у дубоком свемиру. Било је подједнако тешко изгубити брзину као и стећи је, а носити неопходно гориво за успорење није тек удвостручавало потешкоће мисије — већ их је дизало на квадрат.

Било је могуће саздати један хиперброд у пуним размерама који би достигао десети део брзине светлости. Као гориво је требало обезбедити око милион тона прилично егзотичних елемената, што је било тешко али не и немогуће.

Али да би се потрла та брзина на крају путовања, брод је морао кренути не са пуких милион — већ са много милиона тога горива. То, разуме се, никако није долазило у обзир, тако да нико столећима није томе придавао никакву озбиљнију пажњу.

А онда, захваљујући једној од највећих иронија историје, Човечанство је добило кључеве Васељене — али и само једно столеће да их употреби.

Како ми је драго, помисли Мозес Калдор, што никада нисам подлегао том искушењу — заводљивом мачу који су уметност и технологија први пут ставили пред човечанство пре хиљаду година. Да сам то желео, могао сам у изгнанство понети са собом Евелинин електронски дух, запретен у неколико гигабајта програма. Она се могла појављивати преда мном, у било ком амбијенту које смо обоје волели, и водити тако уверљив разговор да један странац никада не би могао погодити да се нико — ниљта — ту није стварно налазило.

Али ја бих то увидео после пет или десет минута, осим ако не бих обмањивао самога себе хотимичним чином воље. А за то никада не бих био кадар. Иако ми и даље није сасвим јасно зашто се моји инстинкти буне против тога, одувек сам одбијао да прихватим лажну утеху у виду дијалога са покојницом. Ја чак више не поседујем ни једноставан снимак њеног гласа.

Знатно је боље овако — посматрати је како се у тишини креће малим вртом нашег последњег дома и знати да то није опсена твораца слика, већ да се одиста догодило пре две стотине година на Земљи.

А једини глас биће мој, овде и сада, док говорим сећању које још постоји у мом људском, живом мозгу.

Приватни снимак један. Уређај за шифровање алфа. Програм за аутоматско брисање.

Ти си била у праву, Евелин, а не ја. Иако сам најстарији човек на броду, изгледа да и даље могу да будем од користи.

Када сам се пробудио капетан Беј стајао је покрај мене. Осетио сам се поласканим — али тек онда када сам уопште постао кадар да нешто осетим.

„Па, капетане”, рекао сам, „ово је баш изненађење. Напола сам очекивао да ћете ме избацити у свемир као сувишан терет.”

Он се насмејао и узвратио: „То се још може догодити, Мозесе; путовање није завршено. Али за сада сте нам свакако потребни. Планери мисије показали су се мудријим него што бисте поверовали да су у стању.”

„На попису бродског товара ставили су ме као амбасадора-саветника. У ком својству сам сада потребан?”

„Вероватно у оба. А можда и у вашој боље познатој улози…”

„Не оклевајте ако сте хтели да кажете крсташа, иако се мени та реч никада није допадала, нити сам себе икада сматрао вођом неког покрета. Једино сам покушавао да нагнам људе да мисле својом главом — никада нисам желео да ме неко слепо следи. Историја зна за премного вођа.”

„Да, али нису сви били рђави. Сетите се само свог имењака.”

„Прилично је прецењен, премда вас могу разумети ако му се дивите. Уосталом, и на вама лежи задатак да водите бескућна племена у обећану земљу. Имам утисак да је искрсао неки мали проблем.”

Кептан се осмехнуо и узвратио: „Мило ми је што видим да сте се сасвим разбудили. У овој фази нема никаквог проблема, нити постоји разлог зашто би га било. Али суочили смо се са ситуацијом коју нико није очекивао, а ви сте наш званични дипломата. Располажете умећем за које уопште нисмо мислили да ће нам бити потребно.”