Артур Кларк - Песме далеке Земље

„Заустави кола непосредно пре но што стигнемо до брода”, нареди градоначелница. „Ту ћемо изићи и мало завирити позади. Искључи светла, како нас не би видели све док то нама не буде одговарало.”

„Они — или Оно?” упита један од путника, са благим призвуком хистеричности. Сви као да ово пречуше.

Кола се зауставише у огромној сенци брода и Брант их окрену за сто осамдесет степени.

„Да обезбедимо брзу одступницу”, објасни он, напола озбиљно а напола збијајући шалу; и даље није могао да верује да се налазе у било каквој стварној опасности. У ствари, постојали су тренуци када се питао да ли се ово стварно догађа. Можда је и даље спавао, док је ово био само живи сан.

Тихо су изишли из кола и пешице се запутили према броду, а затим стали да га обилазе све док нису стигли до оштро оцртаног зида светлости. Брант заклони шаком очи и провири преко ивице, зачкиљивши због снажног сјаја.

Већник Симонс био је савршено у праву. Посреди је уистину био некакав ваздухоплов — или ваздухосвемироплов — и то врло малих размера. Да ли је могуће да су посреди Северци? Не, то је било бесмислено. Није постојала никаква разложна потреба за једним таквим превозним средством на ограниченом подручју Три острва, а и његова изградња никако није могла да прође непримећено.

По облику је наликовао на затупљени врх стреле и зацело се окомито спустио, будући да на околној трави није било никаквих трагова. Светлост је допирала из једног извора у аеродинамичном леђном кућишту, а мали црвени фар палио се и гасио тик изнад њега. Све у свему, била је то оспокојавајуће — штавише, разочаравајуће обична машина. Она никако није могла превалити дванаест светлосних година, колико их је делило од најближе познате колоније.

Наједном, главно светло се искључи, оставивши малу скупину посматрача за тренутак заслепљену. Када је Брант успео да поврати способност гледања у мраку, успео је да разабере прозоре на предњој страни машине, који су се слабашно сјајили унутрашњом осветљеношћу. Па — ствар је готово изгледала као летелица са људском посадом, а не као роботска сонда, како су они држали здраво за готово!

Градоначелница Волдрон дошла је до истог невероватног закључка.

„То није робот — унутра има људи! Не траћимо више време. Осветли ме својом светиљком, Бранте, како би могли да нас виде.”

„Хелга!” успротиви се већник Симонс.

„Не буди прпарош, Чарли. Хајде, Бранте.”

Шта је оно рекао први човек на Месецу пре скоро два миленијума? „Један мали корак…” Превалили су готово двадесет корака када врата на летелици склизнуше у страну, надоле се хитро спусти рампа са два прегиба и два хуманоида закорачише напоље, пошавши им у сусрет.

Била је то прва Брантова реакција. А онда схвати да га је завела боја њихове коже — или бар оно што је могао да види од ње кроз гипку, провидну опну која их је прекривала од главе до пете.

Посреди су били не хуманоиди — већ људи. Када он сам више никада не би изишао на сунце, зацело би постао подједнако бледолик као и они.

Градоначелница је већ испружила шаке у традионалном гесту, древном колико и историја, који је значио: „Види — немам оружје!”

„Не верујем да ћете ме разумети”, рече она, „али желим вам добродошлицу на Таласу.”

Посетиоци се осмехнуше, а старији од њих — леп, седокос мушкарац у позним шездесетим годинама — такође испружи шаке у знак одговора.

„Напротив”, узврати он једним од најдубљих и најлепше модулисаних гласова које је Брант икада чуо, „савршено вас разумемо. Веома нам је драго што смо се срели.”

За тренутак одбор за дочек остаде без речи, потпуно пометен. Али та изненађеност уопште није била на месту, помисли Брант. Уосталом, они су без и најмање потешкоћа успевали да схвате говор људи који су живели пре две хиљаде година. Када је изумљено снимање звука, то је овековечило основна устројства фонема на свим језицима. Речници су се проширивали, синтакса и граматика могле су да се мењају — али изговор је остао непромењен миленијумима.

Градоначелница Волдрон прва се повратила.

„Па, то нас сигурно поштеђује многих невоља”, узврати она прилично неубедљиво. „Али, одакле долазите? Бојим се да смо изгубили везу са — нашим суседима — будући да нам је антена за свемир уништена.”

Старији мушкарац упути поглед свом знатно вишем садругу и међу њима проструја нека бешумна порука. А онда се поново окрену према градоначелници.

Није било сумње у погледу туге у том дивном гласу док је изрицао невероватну тврдњу.