Артур Кларк - Песме далеке Земље

Експеримент је успео; соларни неутрини су регистровани. Али — било их је премало. Морало је да их буде три или четири пута више него што су то масивни уређаји успели да ухвате.

Очигледно, нешто је било погрешно и током седамдесетих година. „Случај недостајућих неутрина” претворио се у крупан научни скандал. Опрема је вишеструко проверавана, теорије су темељито претресане, а и експеримент је вишеструко понављан — али увек са истим, збуњујућим исходом.

Крајем двадесетог столећа астрофизичари су били принуђени да прихвате један узнемирујући закључак — иако у прво време никоме нису биле јасне све његове импликације.

Све је било у реду са теоријом, баш као и са опремом. Невоља је лежала унутар Сунца.

Први тајни сусрет у историји Међународне астрономске уније одржан је 2008. године у Аспену, у савезној држави Колорадо — недалеко од попришта првобитног експеримента, који је у међувремену поновљен у још десетак земља. Недељу дана касније у рукама сваке владе на Земљи нашао се Специјални билтен МАУ-а, број 55/08, са намерно неупадљивим насловом: „Неке опаске о соларним реакцијама”.

Могло се помислити да ће, како је вест полако продирала у јавност, објава Краја Света изазвати извесну панику. Но, општа реакција била је отупљеност и ћутање — а потом слегање раменима и настављање уобичајених, свакодневних послова.

Мало је која влада икада гледала даље од наредних избора, а мало који појединац даље од животног века својих унука. Уосталом, можда су астрономи и погрешили…

Иако је човечанству изречена смртна пресуда, датум погубљења још није био одређен. Сунце се неће распрснути још најмање хиљаду година; а ко је могао сада да плаче због четрнаестог наредног поколења?

Ниједан од два месеца није још изишао када су кола кренула најзнаменитијим путем Тарне; у њима су се налазили Брант, градоначелница Волдрон, већник Симонс и два виђенија мештанина. Иако је Брант возио уобичајено вешто и без напора, и даље га је мало болео градоначелничин прекор. Околност да је њена пуначка рука била случајно пребачена преко његовог обнаженог рамена готово да нимало није ублажавала ствар.

Али нормално добро расположење убрзо су му повратили спокојна лепота ноћи и хипнотички ритам палми које су постојано промицале кроз покретне снопове аутомобилских фарова. А и како се тако тричавим личним осећањима могло допустити да узму маха у једном овако историјском тренутку?

Кроз десет минута стићи ће на место Првог Спуштања и почетак своје историје. Шта их је тамо чекало? Само је једна ствар била извесна: посетилац се управљао према фару древног сејачког брода, који је и даље радио. Знао је где му ваља тражити, тако да је морао потицати са неке друге људске колоније у овом сектору свемира.

Са друге стране — Бранту изненада сину једна узнемирујућа помисао. Било ко — било шта — могао је да открије тај фар, који је целој васељени обзнањивао да је Интелигенција једном прошла овим путем. Присетио се да је пре неколико година постојао покрет да се искључи ово емитовање, с образложењем да не служи никаквој корисној сврси, а могло је само да штети. Предлог је одбачен сасвим малом већином гласова, из разлога који су пре били сентиментални и емоционални него логични. Таласа је ускоро могла да зажали због те одлуке, али свакако је било прекасно да се било шта око тога предузме.

Нагнувши се са задњег седишта, већник Симонс се пригушеним гласом обрати градоначелници.

„Хелга”, рече он — било је то први пут да Брант чује како градоначелницу ословљава по имену — „мислиш ли да ћемо и даље моћи да комуницирамо? Роботски језици развијају се веома брзо, знаш.”

Градоначелница Волдрон то није знала, али била је веома умешна у прикривању својог незнања.

„То нам је понајмањи проблем; сечакајмо да се прво појави. Бранте, да ли би могао да возиш мало спорије? Волела бих да тамо стигнем жива.”

Њихова тренутна брзина била је сасвим безбедна на овом познатом друму, али Брант је ипак послушно смањио на четрдесет кликова. Запитао се да ли то градоначелница покушава да одгоди сучељавање; на њој је лежала застрашујућа одговорност: требало је да се суочи са другом страном летелицом у историји планете. Цела Таласа нетремице ће је посматрати.

„Кракан!” оте се једном од путника на стражњем седишту. „Да ли је неко понео фотоапарат?”

„Прекасно је да бисмо се сада враћали по то”, узврати већник Симонс. „У сваком случају, биће обиље времена за фотографисање. Сумњам да ће узлетети одмах пошто се поздраве са нама!”