Артур Кларк: Песме далеке Земље

„Види!” узвикну он. „Поново су то учинили!”

Он слободном руком махну према северном обзорју.

„Овога пута им неће допустити да се само тако извуку! А градоначелница може рећи шта јој драго!”

Мириса се помери у страну док је мали катамаран, сличан каквој праисконској морској немани која први пут хрли на копно, стао да лагано излази на обалу на спољњим ваљцима који су се тромо окретали. Чим се бродић нашао изнад линије до које је сезала плима, Кумар искључи мотор и искочи напоље, придруживши се свом капетану који се и даље пушио од беса.

„Непрекидно говорим Бранту”, рече он, „да је посреди само несрећни случај — изазван можда вучењем сидра. Уосталом, због чега би Северци учинили тако нешто хотимице?”

„Ја ћу ти рећи због чега”, узврати Брант. „Због тога што су сувише лењи да се сами баве технологијом. Због тога што се боје да ћемо уловити премного риба. Због тога…”

У магновењу Брант разабра како му се сабеседник смејуљи и хитну сплет искиданих жица ка њему. Кумар га ухвати без напора.

„У сваком случају, чак и да посреди јесте несрећни случај, не би требало да се овде укотвљују. Подручје је јасно обележено на карти: ЗАБРАЊЕН ПРИСТУП — ИСТРАЖИВАЧКИ ПРОЈЕКАТ. Због тога ћу ипак уложити протест.”

Бранту се већ повратило ведро расположење; чак су и најсиловитији напади срџбе код њега ретко трајали дуже од неколико минута. Да би га подстакла у том расположењу, Мириса стаде да му превлачи прстима низ леђа и обрати му се својим најумилнијим гласом.

„Јесте ли уловили неки добар комад?”

„Разуме се да нисмо”, узврати Кумар. „Њега занима једино да лови статистику — килограми по киловатима — и сличне глупости. Срећом, ја сам понео штап. Имаћемо туњевину за вечеру.”

Он посегну у бродић и извади готово један метар аквадинамичне силовитости и лепоте, чије су боје брзо чилиле и чије су безвидне очи већ зуриле у смрт.

„Не хвата се често, овакав комад”, рече он поносно. И даље су се дивили овом улову, када се Историја наједном вратила на Таласу, доневши нагло окончање једноставном, безбрижном свету који су познавали читавог свог младог живота.

Знамење његовог проласка стајало је исписано на небу као да је нека џиновска шака превукла комадом креде преко плаве небеске куполе. На њихове очи блистави траг паре поче да се осипа по ивицама, растачући се у праменове облачака, све док на крају није изгледало да се с једног обзорја на друго протеже какав снежни мост.

А онда негде са руба свемира поче да допире удаљена грмљавина. Био је то звук који Таласа није чула већ седам стотина година, али који би свако дете сместа препознало.

Упркос спарини вечери Мириса задрхта и потражи Брантову руку. Иако се његови прсти склопише око њених, он то једва да је приметио; и даље је нетремице зурио у располућено небо.

Чак је и Кумар остао без речи, али се он ипак први огласи. „Мора да нас је пронашла једна од колонија.”

Брант лагано одмахну главом, не одвећ уверен. „Зашто би они то учинили? Сигурно располажу старим картама — и знају да Таласу готово потпуно прекрива океан. Не би имало никаквог смисла доћи овамо.”

„Научна радозналост?” изложи једну могућност Мириса. „Да виде шта се догодило са нама? Одувек сам говорила да треба да оправимо комуникатор…”

Била је то стара чегрст која је оживљавала сваких неколико деценија. Једнога дана, већина се слагала, Таласа би стварно требало да поново изгради велику зделу на Источном Острву, уништену приликом ерупције Кракана пре четири стотине година. Но, у међувремену, постојало је толико тога пречег — или напросто забавнијег.

„Саградити звездани брод представља огроман пројекат”, примети Брант замиљљено. „Сумњам да би се таквог једног посла латила ма која колонија — осим ако није приморана на то. Попут Земље…”

Глас му замукну у тиљину. После свих минулих столећа то име је и даље било тешко изговорити.

Као по команди, њих троје се сложно окренуше према истоку, где је брза полутарна ноћ напредовала преко мора.

Појавило се већ неколико најсјајнијих звезда, а поврх палми се управо уздизала непогрешива, збијена, мала група Троугла. Три звезде које су је сачињавале биле су готово исте магнитуде — али, једном је један знатно блиставији уљез сијао близу јужног темена сазвежђа.

Телескопом скромног увећања и даље се могао разабрати његов скврчени остатак. Али никакав инструмент није могао да уочи орбитирајући комад шљаке који је некада био планета Земља.