Артур Кларк - Песме далеке Земље

Није било потребе да се ово образлаже; свима су биле познате фантастичне тешкоће и трошкови скопчани са међузведаним походима који су укључивали људску посаду. Иако технички могући, овакви летови били су потпуно несврсисходни. Роботи су, наиме, могли да обаве посао хиљаду пута јефтиније.

„Робот или реликвија — шта нам у оба случаја ваља предузети?” упита један мештанин.

„То можда неће бити наш проблем”, узврати градоначелница. „Како изгледа, сви су прихватили здраво за готово да су се упутили ка месту Првог Спуштања, али зашто би то био случај? Уосталом, Северно Острво знатно је изгледнија…”

Често се догађало да градоначелница не буде у праву, али то се још никада није испоставило тако брзо. Овога пута, звук који је стао да расте на небу поврх Тарне није представљао пригушену грмљавину из јоносфере, већ продоран писак неког млазњака у ниском, бришућем лету. Сви појурише из сале већа у неприличној журби, јер само је првих неколико стигло на време да види како летелица затупастог носа и делтоидних крила помрачује звезде, сврховито хитајући ка тачки која је и даље била света као последња веза са Земљом.

Градоначелница Волдром кратко застаде да извести централу, а затим се придружи осталима који су похрлили напоље.

„Бранте, ти тамо можеш стићи први. Узми змаја.”

Главни механички инжењер Тарне зажмирка; било је то први пут да је примио једно непосредно наређење од градоначелнице. А онда му се на лицу појави израз благе нелагодности.

„Један кокосов орах пао му је кроз крило пре неки дан. Нисам имао времена да га оправим због проблема са замкама за рибе. У сваком случају, није ни био опремљен за ноћни лет.”

Градоначелница му упути дуг, нетремичан поглед.

„Надам се да је све у реду са мојим колима”, примети она саркастично.

„Разуме се”, узврати Брант гласом у коме се осећало да је погођен. „Резервоар је пун и све је спремно за полазак.”

Било је сасвим неуобичајено да градоначелничина кола било где иду; цела Тарна се могла препешачити за двадесет минута, а сав локални превоз хране и опреме обављао се малим пешчаним ваљцима. Током седамдесет година званичне употребе кола су превалила мање од сто хиљада километара и, уколико не доживе неки удес, требало би да издрже најмање још једно столеће.

Ласанци су се ведро упуштали у опите са многим пороцима; али планирано застаревање и разметљиво трошење нису спадали међу њих. Нико не би могао да погоди да је возило било старије од свих путника у њему у часу када је кренуло на своје најисторискије путовање.

Нико није чуо прво брујање Земљиних погребних звона — чак ни научници који су дошли до тог фаталног открића, дубоко под земљом, у једном напуштеном руднику злата у Колораду.

Био је то одважан опит, незамислив пре средине двадесетог столећа. Пошто је једном неутрино откривен, убрзо је постало јасно да је човечанство добило нови прозор у свемир. Нешто тако продорно да пролази кроз целу планету подједнако лако као и светлост кроз стакло могло се искористити да се погледом проникне у језгра сунаца.

Нарочито нашег Сунца. Астрономи су били уверени да разумеју реакције које Сунчеву пећницу напајају енергијом, од које је, у крајњој линији, зависио свеколики живот на Земљи. При огромним притисцима и температурама у Сунчевом језгру водоник се фузионисао у хелиљум у низу реакција при којима су се ослобађале огромне количине енергије. А као случајни нузпроизвод — и неутрини.

Будући да за њих билиони тона материје која им се испречила на путу нису представљале ништа већу препреку од каквог прамена дима, ти соларни неутрини отискивали су се са места где су настајали брзином светлости. Само две секунде касније већ би се обрели у свемиру и стали да хитају даље. Уз пут су могли наићи на мноштво звезда и планета, али велика већина њих и даље би била изван замке несуштаствене утваре „чврсте” материје када би се само Време најзад окончало.

Осам минута пошто би се та бујица отиснула са Сунца, један њен мајушан део прострујао би кроз Земљу — а још знатно мајушнији успели би да ухвате научници у Колораду. Они су поставили своју опрему на дубини већој од једног километра, која је представљала филтер за све мање продорне врсте зрачења, тако да су ту могли да буду ухваћени једино они ретки, истински гласници из срца Сунца. Пребројавањем ухваћених неутрина научници су се надали да ће моћи подробно да проуче услове који владају на једном месту што је, како је то лако могао да докаже било који филозоф, заувек остајало недоступно човековом знању и осматрању.