Артур Кларк - Песме далеке Земље

Више од хиљаду година касније један велики историчар назвао је раздобље од 1901. до 2000. „столећем када се све догодило”. Додао је да би се људи из тог времена сложили са њим — али из потпуно погрешних разлога.

Они би имали на уму, често уз оправдан понос, еру научних достигнућа — освајање ваздуха, ослобађање атомске енергије, откриће основних начела живота, електронску и комуникацијску револуцију, зачињање вештачке интелигенције и, најспектакуларније, истраживање Сунчевог система и прво спуштање на Месец. Али као што је истакао историчар, у духу гесла да су после битке сви генерали паметни, чак ни један човек од хиљаду уопште није чуо за откриће које је надмашило сва ова постигнућа тиме што је запретило да их учини потпуно небитним.

Изгледало је то подједнако безопасно и бескрајно далеко од свих људских послова као и замагљена фотографска плоча у Бекереловој лабораторији из које се, кроз само петнаест година, расцветала пламена кугла над Хирошимом. Штавише, био је то нузпроизвод истог истраживања и почео је исто тако безазлено.

Природа је веома педантан рачуновођа, чије су књиге увек равнотежно усклађене. Физичари су, стога, били веома збуњени када су открили извесне нуклеарне реакције за које се испоставило, пошто су састављени сви делићи мозаика, да у њима нешто недостаје са једне стране једначине.

Попут књиговође који се маша у властити џеп да би предупредио ревизоре да открију мањак, физичари су били принуђени да негде пронађу нову честицу. А да би се мањак уистину подмирио, посреди је морала да буде крајње необична честица — без масе и електричних набоја и тако фантастично продорна да је могла да прође, без и најмање потешкоћа, кроз оловни зид дебео милијарде километара.

Ова утвара добила је надимак „неутрино” — неутрон плус бамбино. Изгледало је да нема наде да ће икада бити регистрован један тако непостојан ентитет; али, 1956. године, захваљујући великом мајсторству инструментације, физичари су успели да ухвате првих неколико примерака. Био је то тренутак тријумфа и за теоретичаре, чије су невероватне једначине на тај начин биле потврђене.

Остатак света није за то знао, нити је марио; али тог тренутка отпочело је одбројавање до судњег часа.

Оперативност Тарнине локалне комуникационе мреже никада није премашала деведесет пет процената — али, са друге стране, није се ни спуштала испод осамдесет пет постотака у било ком тренутку. Попут највећег дела технолошке опреме на Таласи, ову мрежу такође су пројектовали давно умрли генији, тако да је неки катастрофалан крах био дословце немогућ. Чак и када би много саставних делова заказало, систем би наставио да функционише сразмерно ваљано, све док кварови не би некога довољно разљутили да га нагнају да се лати посла и отклони их.

Инжењери су то називали „љупка деградација”. Био је то израз који је, како је приметио неки циник, прилично тачно описивао ласански начин живота.

Према средишњем компјутеру, оперативност мреже сада се кретала негде око нормалних деведесет одсто, а градоначелница Волдрон радо би била пристала и на мање. Највећи број мештана позвао ју је током протеклих пола часа, док се бар педесеторо одраслих и деце врзмало по сали већа; толико људи, међутим, никако није могло да се удобно смести унутра, а камоли још и да седне. Кворум за какав обичан састанак износио је дванаест присутних, али понекад су биле потребне драконске мере да се сакупи чак и тај број живих душа на једном месту. Осталих пет стотина шездесет житеља Тарне више је волело да посматра — и гласа, уколико би им нека ствар изгледала довољно занимљива — у удобности властитих домова.

Била су такође два позива од обласног гувернера, један из председникове канцеларије и један од информативног сервиса Северног Острва; сви су се они огласили истим, потпуно сувишним захтевом и свако је добио исти, кратак одговор: „Разуме се, јавићемо вам ако се ишта догоди… и хвала на интересовању.”

Градоначелница Волдрон није била љубитељ узбуђења и њена сразмерно успешна каријера локалног управника темељила се на вештини да их избегава. Понекад је то, разуме се, било немогуће; њен вето, наиме, тешко да би одвратио ураган из 09. године, који је — све до сада — представљао најистакнутији догађај столећа.

„Тишина, молим!” узвикну она. „Рина — остави те шкољке — неко се добро помучио да их намести! Уосталом, већ је време да будеш у постељи! Били — доле са стола! Сместа!”