Артур Кларк - Песме далеке Земље

У гласу му се појавио известан призвук хистеричности, али Брант му није могао замерити на томе. Ко је могао да зна шта их чека с оне стране превоја наредног брда?

„Јавићу вам се чим будем имала нешто да известим, господине председниче.” Градоначелница Волдрон користила је радио у колима. Брант уопште није приметио позив, будући да се сасвим задубио у сањарење. Први пут у животу зажалио је што није мало више учио историју.

Разуме се, био је упућен у основне чињенице; свако дете на Таласи дознавало их је од малих ногу. Знао је како је, док су столећа тромо пролазила, дијагноза астронома постајала све извеснија, а предвиђени датум све прецизнији. Године 3600, плус или минус седамдесет пет година, Сунце ће постати нова. Не нарочито спектакуларна, додуше — али довољно велика…

Један стари филозоф приметио је једном да сазнање да ће бити обешен ујутро чудесно оспокојава човеков ум. Нешто слично збило се са целом људском расом током завршних година Четвртог Миленијума. Ако је постојао један тренутак када се човечанство коначно суочило са истином, истовремено уз помиреност са судбином и одлучност, било је то у ону децембарску поноћ када се година 2999. претворила у 3000. Нико ко је видео како се први пут појављује тројка није могао сметнути с ума да никада неће бити четворке.

Но, преостало је још више од пола миленијума; много је још могло да постигне тридесет поколења која ће још живети и умрети на Земљи као и његови преци пре њих. У најмању руку, могли су да сачувају знање расе и највећа остварења људске уметности.

Још у освит свемирског доба прве роботске сонде које су се отискивале из Сунчевог система носиле су снимке музике, порука и слика за случај да на њих наиђу други истраживачи космоса. Иако, додуше, никада није био откривен никакав траг туђих цивилизација у матичној Галаксији, чак и највећи песимисти били су уверени да се интелигенција мора налазити негде у милијардама других васељенских острва која су се пружала докле год су домашали најмоћнији телескопи.

Вековима су терабајти и терабајти људских знања и културе одашиљани ка Маглини Андромеда и њеним удаљенијим суседима. Нико, разуме се, неће никада дознати да ли су сигнали примљени — односно, ако и јесу, да ли их је било могуће протумачити. Али побуда је била оно што је већина људи делила, порив да се остави нека последња порука, некакав сигнал којим би се рекло: „Ево — и ја сам једном био жив!”

Негде око 3000. године астрономи су коначно постали уверени да су њихови џиновски телескопи открили све планетне системе у кругу полупречника пет стотина светлосних година око Сунца. Ту је откривено на десетине светова чија је величина приближно одговарала Земљиној, а неки од ближих били су грубо картографисани. Неколико их је имало атмосфере које су садржале непогрешиво знамење живота: абнормално висок постотак кисеоника. Постојали су разложни изгледи да би људи на тим световима могли опстати — само када би успели да стигну до њих.

Људи то нису могли — али је зато Човек могао.

Први сејачки бродови били су примитивни, али је чак и такво њихово саздавање налагало крајње домете технологије. Уз погонске системе који су били доступни око 2500. године могли су да стигну до најближих планетних система за две стотине година, носећи своје драгоцене товаре смрзнутих ембриона.

Али то им је још био најлакши задатак. Такође су морали да понесу и аутоматску опрему која ће оживети и одгајити те потенцијалне људе и научити их како да опстану на једном непознатом и вероватно негостољубивом свету. Било би бескорисно — штавише, окрутно — искрцати голу неупућену децу на светове који су подједнако непријатељски као Сахара или Антарктик. Ваљало их је поучити, дати им оруђа, показати им како да пронађу и користе локалне изворе сировине. Пошто се сејачка летелица спустила и постала Матични Брод, можда је још поколењима морала да се стара о свом потомству.

Но, требало је понети не само људе него и целокупну биоту. Такође је требало да буду укључене и биљке (иако нико није могао да зна да ли ће за њих бити погодног тла), домаће животиње и изненађујуће разноврсје важних инсеката и микроорганизама за случај да дође до краха нормалних система за производњу хране, те се покаже неопходно потражити спас у основним пољопривредним техникама.

Постојало је једно преимућство у оваквим новим почецима. Све болештине и паразити који су кужили човечанство од праискона остаће на Земљи, где ће заувек нестати у стерилишућем пламену Нове Солис.