Isak Asimov - Spuštanje noći

„A ono rešetkasto naselje… koliko je ono staro?“

„Ortodoksno arheološko verovanje glasilo je da su fragmentarne rešetkaste strukture koje smo pronašli tu i tamo na poluostrvu Sagakin samo nekoliko pokolenja starije od onih na nalazištu Beklimot Majora. Posle otkopavanja Tomba, više ne mislim tako. Moja procena je da je rešetkasto naselje na tom brdu dve hiljade godina starije od kiklopskih građevina povrh njega.“

„Dve hiljade…? A kažeš da ima još naselja ispod njega?“

„Pogledaj kartu“, reče Sifera. „Evo broja tri… takvu arhitekturu nikada ranije nismo sreli, uopšte ne liči na rešetkasti stil. Još jedna linija vatre. Naselje broj četiri. Pa nova linija vatre. Broj pet. Linija vatre. Zatim brojevi šest, sedam, osam i devet… ili, ako je Balik u pravu, samo brojevi šest i sedam.“

„I svaki od njih je uništen u velikom požaru! To mi izgleda prilično neobično. Smrtonosni ciklus uništenja napada stalno isto mesto.“

„Neobično je to“, primeti Sifera čudnim, smrknutim glasom, „što je svako od tih naselja, kako se čini, cvetalo otprilike podjednako dugo pre nego što ga je vatra uništila. Slojevi naselja su slične debljine, što je krajnje neverovatno. Još čekamo na laboratorijske rezultate, razumeš. Ali mislim da je moja procena prilično tačna. Balikove brojke se poklapaju sa mojima. Ako oboje ne grešimo, upravo gledamo bar četrnaest hiljada godina preistorije u Tombo brdu. A tokom tih četrnaest hiljada godina brdo su periodično uništavali veliki požari koji su uzrokovali njegovo redovno napuštanje… otprilike tačno svakih dve hiljade godina jedan požar!“

„Šta?“

Binaj oseti kako mu se ježe dlake duž kičme. Um je počeo da mu skače s jednog neverovatnog i uznemirujućeg zaključka na drugi.

„Čekaj“, reče Sifera. „Ima još nešto.“

Otvorila je ladicu i izvadila svežanj sjajnih fotografija.

„Ovo su fotografije Tombo pločica. Originali su kod Mudrina 505… paleografa, znaš ga. Pokušava da ih dešifruje. Napravljene su od pečene gline. Ove tri smo pronašli na trećem nivou, a ove na petom. Obe skupine su ispisane krajnje primitivnim pismom, a ono na starijima je toliko drevno da Mudrin čak ne zna ni odakle da počne. Ali zato je uspeo da, probe radi, odgonetne nekoliko desetina reči sa tablica nađenih na trećem nivou, koje su ispisane ranim beklimotskim pismom. Koliko je do sada uspeo da se razabere, na njima je opisan požar koji je uništio grad… delo ljutitih bogova koji su smatrali da s vremena na vreme treba da kazne čovečanstvo zbog obesti.

„S vremena na vreme?“

„Tako je. Da li ti to polako počinje da zvuči poznato?“

„Apostoli Plamena! Blagi Bože, Sifera, na šta si ti to ovde nabasala?“

„To se i ja pitam od kada mi je Mudrin doneo prve obrise prevoda.“ Arheologistkinja se okrenu i zagleda u Binaja i on prvi put primeti da su joj oči mutne, a lice napeto i iscrpljeno. Bila je gotovo izvan sebe. „Da li ti je sada jasno zašto sam te pozvala ovamo? Ne mogu o ovome razgovarati ni sa kim iz odeljenja. Binaje, šta da radim? Ako bilo šta od ovoga procuri u javnost, Mondior 71 i cela ona njegova luda družina objaviće na sav glas da sam pronašla čvrsti arheološki dokaz da su njihove ludačke teorije ispravne!“

„Misliš?“

„A šta bi drugo?“ Sifera je lupkala prstima po karti. „Ovde ti je dokaz da je približno svakih dve hiljade godina izbijao veliki požar, i to tokom razdoblja od mnogo hiljada godina. A ove pločice… kako se čini, one bi, u stvari, mogle biti neka vrsta praistorijske Knjige Otkrovenja. Kada sve uzmeš u obzir, ispada da one obezbeđuju, ako već ne stvarnu potkrepu za hvalisanja apostola, onda bar pouzdanu, razložnu potporu za njihovu celokupnu mitologiju.“

„Ali požari koji se ponavljaju na jednom jedinom mestu ne dokazuju da je dolazilo do pustošenja celog sveta“, usprotivi se Binaj.

„Mene brine periodičnost“, odvrati Sifera. „Suviše se dobro i suviše tačno uklapa u ono što Mondior govori. Proverila sam u Knjizi Otkrovenja. Za Apostole je poluostrvo Sagikan sveto mesto, da li si to znao? Posvećeno mesto na kome su se ranije bogovi pokazali čovečanstvu… bar tako kažu. I stoga ima smisla… saslušaj me, ima smisla“, ponovi ona, gorko se nasmejavši „…da bogovi sačuvaju Sagikan kao upozorenje čovečanstvu na sudbinu koja će ga stalno iznova snalaziti dok se ne odrekne svoje zle prirode.“

Binaj je zaprepašćeno zurio u nju.

Vrlo malo je znao o Apostolima i njihovim učenjima. Nikada ga nisu zanimale takve patološke fantazije i bio je suviše zauzet svojim naučnim radom da bi obratio pažnju na Mondiorova isprazna apokaliptična proročanstva.

Sada mu se svom silinom vratio u sećanje razgovor koji je pre tri meseca vodio sa Teremonom 762 u klubu Šest sunaca. „Svet nije samo jedanput bio uništen… Bogovi su namerno stvorili čovečanstvo nesavršenim i dali nam samo jednu godinu, jednu od njihovih godina, ne naših, da se oblikujemo. To se naziva Godinom pobožnosti, i ona traje tačno 2049 naših godina.“ Ne. Ne. Ne. Ne. To je idiotizam! Čisto naklapanje! Histerično foliranje!

Ali to nije bilo sve. „I stalno iznova, kada bi se Godina pobožnosti okončala, bogovi bi otkrili da smo još zli i grešni, i onda bi uništili svet, poslavši na nas nebeski plamen… Tako bar govore Apostoli.“ Ne! Ne!

„Binaje?“ pozva ga Sifera. „Jesi li dobro?“

„Samo razmišljam“, reče joj on. „Tame mu, istina je! Time bi samo potvrdila učenja Apostola!“

„Ne nužno. I dalje bi ljudi koji su u stanju jasno da misle mogli da odbace Mondiorove ideje. To što je Tombo uništen u požaru… čak iako se to ponavljalo u očigledno istovetnim razdobljima od otprilike dve hiljade godina… ni na koji način ne dokazuje da je ceo svet bio uništen u požaru. Niti da neminovno mora doći do novog velikog požara. Zašto bi se prošlost nužno morala ponavljati u bućnosti? Međutim, ljudi koji su u stanju jasno da misle uvek su u manjini. Ostale će poneti način na koji će Mondior iskoristiti moje pronalaske i istog časa će ih uhvatiti panika. Poznato ti je, svakako, da Apostoli tvrde da će naredne godine izbiti sledeći veliki požar?“

„Da“, odvrati promuklo Binaj. „Teremon mi kaže da su odredili i tačan dan. Reč je, u stvari, o ciklusu od 2049 godina; kroz otprilike jedanaest meseci, ako je verovati Mondioru, nebo će postati crno i na nas će se obrušiti vatra. To treba da se dogodi devetnaestog teptara.“

„Teremon? Onaj novinar?“

„Da. On mi je prijatelj. Zanima se za sve u vezi sa Apostolima, razgovarao je sa jendim od njihovih visokih sveštenika, ili šta god da je. Teremon mi je kazao…“

Siferina ruka polete i zgrabi Binajevu s neverovatnom snagom.

„Moraš mi obećati da mu nećeš reći ni reč o ovome, Binaje!“

„Teremonu? Ne, razume se da neću! Još nisi objavila svoje nalaze. Ne bi bilo u redu s moje strane da bilo kome kažem bilo šta! Ali on je, van svake sumnje, veoma častan čovek.“

Njen čelični stisak popusti, ali samo malo.

„Ponekad prijatelji kažu nešto jedni drugima, neslužbeno… ali znaš već kako to ide, Binaje, ništa nije 'neslužbeno' kada razgovaraš sa nekim kao što je Teremon. Ako bude imao razloga da to upotrebi, upotrebiće, bez obzira na obećanje koje ti je dao. I bez obzira na to koliko se tebi sviđa da misliš da je on 'častan'.“

„Pa… možda…“

„Veruj mi. Ako Teremon otkrije na šta sam ovde nabasala, možeš se kladiti u šta hoćeš da će pola dana kasnije Hronika biti puna toga. To bi me uništilo profesionalno, Binaje. Samo bi mi to trebalo, da steknem slavu kao naučnik koji je obezbedio Apostolima dokaz za njihove apsurdne tvrdnje. Gadim se Apostola, Binaje. Ne želim da im ponudim nikakvu pomoć niti olakšicu, a svakako ne želim da naizgled javno podupirem njihove uvrnute ideje.“