Isak Asimov - Spuštanje noći

Sjajna crvena elipsa koja je predstavljala prvobitnu teorijsku orbitu zatalasa se i pomeri, i iznenada nestade. Isto se dogodilo i sa žutom koja je predstavljala osmatranu orbitu. Na ekranu se sada nalazila samo jedna linija, jarke tamnonarandžaste boje, pošto su s dve simulacije orbite poklopile do poslednjeg decimalnog mesta.

Ator izgubi vazduh. Jedan dugi trenutak je proučavao ekran, a onda je ponovo zatvorio oči i pognuo glavu do ivice stola. Narandžasta elipsa je bleštala poput plamenog kruga naspram njegovih spuštenih kapaka.

Osetio je neobičnu radost pomešanu sa strahom.

Pronašao je odgovor; došao je do hipoteze za koju je bio siguran da će odoleti i najbrižljivijoj proveri. Teorija opšte gravitacije ipak je bila važeća: epohalni lanac reznovanja na kome se zasnivala njegova slava neće biti ocrnjen.

Ali istovremeno, znao je da je model njemu poznatog sunčevog sistema bio, u stvari, pogrešan. Nepoznati činilac koji su tražili, nevidljivi džin, zmaj na nebu — on je postojao. Atora je to veoma uznemiravalo, čak iako je spaslo njegovu čuvenu teoriju. Godinama je mislio da potpuno razume ritam nebasa, a sada mu je bilo jasno da nije sve znao, da je u sedištu poznatog svemira postojalo nešto veoma neobično, da stvari ne stoje onako kako je on oduvek verovao da stoje. Teško je bilo progutati to, u njegovim godinama.

Posle izvesnog vremena Ator podiže pogled. Na ekranu se ništa nije izmenilo. Ukucao je nekoliko upitnih jednačina, ali je i dalje sve ostalo isto. Gledao je u jednu orbitu, ne u dve.

Odlično, pomisli on. Znači, Vaseljena nije baš onakva kakvom si je ti smatrao. Moraćeš da izmeniš svoja uverenja, dakle. Jer očigledno ne možeš preurediti Vaseljenu. „Jimote!“ pozva on. „Faro! Binaje! Svi ovamo!“

Bucmasti mali Faro prvi je uleteo unutra, a odmah za njim i kao trska mršavi Jimot, a zatim i ostali iz odeljenja za astronomiju, Binaj, Tilanda, Klet, Simbron i još neki drugi. Nagurali su se blizu vrata njegove kancelarije. Po njihovim zapanjenim licima Ator je shvatio da mora da izgleda krajnje zastrašujuće, bez sumnje divlje i oronulo, da mu seda kosa štrči na sve strane, da mu je lice bledo i da sve u svemu izgleda kao starac na ivici kolapsa.

Morao je odmah raspršiti njihov strah. Ovo nije bio trenutak za melodramu.

Tiho je kazo: „Priznajem da sam veoma umoran i svestan sam toga. I verovatno izgledam poput kakvog demona koji dolazi iz kraljevstva tame. Ali ovde imam nešto što obećava.“

„Ideja o gravitacionim sočivima?“ upita Binaj.

„Koncept o gravitacionim sočivima potpuno je beznadežan“, ledeno primeti Ator. „Isto stoje stvari i sa sagorelim suncem, naborom u svemiru, zonom negativne mase i ostalim fantastičnim idejama s kojima smo se poigravali čitave nedelje. Sve su to veoma zanimljive ideje, ali ne odolevaju podrobnoj proveri. Ali evo jedne kojoj to uspeva.“

Posmatrao je kako im se oči šire.

Okrenuvši se prema ekranu, počeo je ispočetka da unosi brojke Postulata Osam. Umora je nestalo dok je radio: ovoga puta nije pritisnuo nijedno pogrešno dugme, ništa ga nije bolelo. Prešao je u kreljevstvo s druge strane umora.

„Ovaj postulat pretpostavlja“, poče on, „da postoji nesvetleće planetno telo slično Kalgašu, koje ne kruži oko Onosa već oko samog Kalgaša. Ima znatnu masu, u stvari, gotovo istovetnu onoj koju ima Kalgaš: što je dovoljno da na naš svet utiče gravitacionom silom koja izaziva promene naše orbite na koje nam je Binaj skrenuo pažnju.“

Ator pritisnu komande na kompjuteru za sliku i na ekranu se pojavi sunčev sistem u stilizovanm obliku: šest sunaca, Kalgaš i pretpostavljeni satelit Kalgaša.

Okrenuo se zatim licem prema ostalima. Nelagodno su se zagledali. Iako su bili upola mlađi od njega, pa čak i više od toga, mora da su s istom mukom kao i on prihvatali, kako intelektualno tako i emocionalno, celu tu ideju o još jednom velikom nebeskom telu u Vaseljeni. Ili su jednostavno mislili da je posenilio i nekako omanuo u proračunima.

„Brojevi koji podupiru Postulat Osam su tačni“, reče Ator. „To vam jamčim. Postulat je izdržao sve moguće testove.“

Izazovno ih je gledao, divlje odmeravao svakog ponaosob, kako bi ih podsetio da je on Ator 77 koji je svetu dao Teoriju opšte gravitacije i da još nije otišao u penziju.

Binaj blago primeti: „A razlog zašto ne vidimo taj satelit, gospodine…?“

„Dva razloga“, odvrati Ator vedro. „Kao i sam Kalgaš, ovo planetno telo sija samo odbijenom svetlošću. Ako pretpostavimo da mu je površina uglavnom od plavkastog stenja… što s geološke tačke gledanja nije neverovatno… onda bi svetlost koja se od njega odbija zauzimala u spektru takav položaj da bi večni sjaj šest sunaca, kombinovan sa raštrkanom svetlošću naše vlastite atmosfere, potpuno maskirao njeno prisustvo. Na nebu na kome gotovo u svakom trenutku sija nekoliko sunaca, takav jedan satelit bio bi za nas nevidljiv.“

Faro upita: „Pod pretpostavkom da je orbita satelita veoma velika, zar ne, gospodine?“

„Tačno.“ Ator je ukucao drugu sliku. „Evo, da bi vam bilo jasnije. Kao što vidite, naš nepoznati i nevidljivi satelit putuje oko nas po ogromnoj elipsi koja ga odnosi veoma daleko od nas na veći broj godina. Ali ne tako daleko da ne bismo mogli da otkrijemo uticaj koji vrši na našu orbitu svojim prisustvom na nebesima… ipak dovoljno daleko da uglavnom nismo u stanju da tu nejasnu stenovitu masu na nebu vidimo golim okom, a veoma su male mogućnosti i da je otkrijemo čak i pomoću teleskopa. Pošto nema načina da saznamo za njeno postojanje uobičajenim osmatranjima, mogli smo ga samo ludom srećom otkriti astronomski.“

„Ali možemo sada početi da ga tražimo“, primeti Tilanda 191, čija je specijalnost bila astrofotografija.

„Razume se da hoćemo“, reče joj Ator. Primetio je da se polako zagrejavaju za tu ideju. Svi odreda. Dovoljno dobro ih je poznavao da je mogao uočiti kada bi mu se neko rugao. „Mada se može desiti da ta potraga bude mnogo teža nego što mislite, nešto nalik na traženje igle u plastu sena. Ali stojim vam dobar da ćete dotacije odmah dobiti.“

Javi se Binaj: „Jedno pitanje, gospodine.“

„Izvoli.“

„Ako je orbita u toj meri nepravilna u kojoj to pretpostavlja vaš postulat, te stoga taj naš satelit… taj Kalgaš Dva, zovimo ga za sada tako… ostaje tokom izvesnih delova svoga orbitalnog ciklusa veoma udaljen od nas, onda dolazimo na razumnu pomisao da u drugom delu ciklusa mora da nam se mnogo približi. Mora postojati izvestan raspon varijacija čak i u slučaju da mu je orbita krajnje savršena, a satelit koji putuje po velikoj elipsastoj orbiti vrlo verovatno ima ekstremni raspon između najudaljenijih i najbližih tačaka približavanja primarnoj planeti.“

„To bi bilo logično, da“, odvrati Ator.

„Ali onda, gospodine“, nastavi Binaj, „ako pretpostavimo da je Kalgaš Dva bio veoma daleko od nas od kada se razvila moderna astronomska nauka, te smo stoga uspeli da otkrijemo samo njegovo postojanje tek posrednim merenjem njegovog uticaja na orbitu našeg vlastitog sveta, zar se ne biste složili da se on upravo sada verovatno vraća sa svoje najveće udaljenosti? Da mora trenutno da nam se približava?“

„Nije neophodno“, primeti Jimot, zamlataravši rukama. „Nemamo pojma gde se on trenutno nalazi na svojoj orbiti, niti koliko mu treba da napravi pun krug oko Kalgaša. To bi mogla biti orbita od deset hiljada godina i Kalgaš Dva bi mogao i dalje da se udaljava od nas pošto nam je bio blizu u praistorijsko vreme, čega se niko ne seća.“

„Tačno“, priznade Binaj. „Stvarno ne možemo reći da li se približava ili udaljava u ovom trenutku. Bar ne za sada, u svakom slučaju.“

„Trebalo bi da smo u stanju da mu izračunamo orbitu jednostavno na osnovu poremećaja koje izaziva u našoj“, reče Klet, koji je bio najbolji matematičar u odeljenju.