Isak Asimov - Spuštanje noći

To uopšte nije moj stil.

A ionako je imala puno posla, odista. Nije oklevala da ga se odmah lati. Većina artefakata koje je iskopala u Beklimotu stići će teretnim brodom, ali tek kroz nekoliko nedelja. Ipak, trebalo je srediti karte, završiti skice, analizirati Balikove stratigrafske fotografije, pripremiti uzorke tla za radiografsku laboratoriju, obaviti hiljadu i jednu stvar.

A tu su bile i te Tombo pločice o kojima je trebalo da porazgovara sa Mudrinom 505 iz odeljenja za paleografiju.

Tombo pločice! Pronalazak nad pronalascima, prvo otkriće za celu godinu i po! Ili je tako bar osećala. Razume se, sve je zavisilo od toga da li je iko mogao da izvuče bilo kakav smisao iz njih. U svakom slučaju, neće gubiti vreme, već će odmah zaposliti Mudrina na njihovom dešifrovanju. Pločice su bile u najmanju ruku vredne divljenja; ali mogle bi biti i mnogo više od toga. Postojala je mogućnost da bi mogle revolucionarno izmeniti čitavo učenje o praistorijskom svetu. Zato ih nije poverila prevoznicima tereta, već ih je sama donela ovamo iz Sagikana.

Neko je zakucao na vrata.

„Sifera? Sifera, jesi li tu?“

„Uđi, Baliče.“

Stratigrafer širokih ramena bio je pokisao kao miš. „Ta gnusna, odvratna kiša“, promrmlja on, otirući vodu sa sebe. „Nećeš verovati kako sam mokar, a samo sam prešao dvorište od biblioteke Uland dovde.“

„Volim kišu“, primeti Sifera. „Nadam se da nikada neće prestati. Posle svih meseci što smo se pekli u pustinji… oči pune peska sve vreme, prašina ti steže grlo, toplota, suvoća… ne, pusti je da pada, Baliče!“

„Ali koliko vidim ti ni nos nisi promolila napolje. Mnogo je lakše diviti se kiši iz lepe, suve kancelarije… Ponovo se igraš svojim pločicama?“

On pokaza na šest reckavih, izlupanih ploča od tvrde, crvene gline koje je Sifera poređala po stolu u dve skupine od po tri, kvadratne u jedan red, a pravougaone ispod njih.

„Zar nisu prelepe?“ upita radosno Sifera. „Ne mogu da se odvojim od njih. Sve vreme zurim u njih kao da će iznenada postati razumljive, samo ako ih budem dovoljno dugo gledala.“

Balik se nagnu napred i odmahnu glavom. „Svračije noge. Meni na to liče te žvrljotine.“

„Ma hajde! Već sam uočila određena ustrojstva reči“, odvrati Sifera. „A ja nisam paleograf. Pogledaj ovo… vidiš li ovu skupinu od šest znakova? Ponavljaju se ovde. A ova tri, sa klinovima koji ih razdvajaju…“

„Da li ih je Mudrin već video?“

„Nije. Zamolila sam ga da navrati malo kasnije.“

„Znaš li da se već pročulo šta smo pronašli? Niz Tombo gradova.“

Sifera ga zadivljeno pogleda. „Šta? Ko…?“

„Jedan od studenata“, reče Balik. „Ne znam koji… nagađam da je to bio Veloran, mada Eilis misli da je Sten. Pretpostavljam da je to bilo neizbežno, zar ne,“

„Upozorila sam ih da ne kažu ništa…“

„Jesi, ali oni su deca, Sifera, samo deca, devetnaest im je godina, a to im se dogodilo na prvom važnom iskopavanju! Ekspedicija je nabasala na nešto krajnje zaprepašćujuće… sedam prethodno nepoznatih praistorijskih gradova, jedan iznad drugoga, koji datiraju sam Bog zna od pre koliko hiljada godina…“

„Devet gradova, Baliče.“

„Sedam, devet, svejedno je, toliko je to kolosalno. Ipak mislim da ih je sedam.“ Balik se osmehnu.

„Znam da tako misliš. Grešiš… Ali ko je razgovarao o tome? Mislim u odeljenju.“

„Hiliko. I Brangin. Jutros sam ih čuo u trpezariji fakulteta. Krajnje su skeptični, moram ti reći. Strašno skeptični. Nijedan ne misli da tamo postoji makar jedno naselje starije od Beklimota, a kamoli devet ili sedam, ili koliko ih već ima.“

„Nisu videli fotografije. Nisu videli karte. Nisu videli pločice. Nisu ništa videli. I već imaju svoje mišljenje.“ Siferine oči su sevale od besa. „Šta oni znaju? Da li su ikada kročili na poluostrvo Sagikan? Da li su posetili Beklimot makar kao turisti? I još se usuđuju da imaju svoje mišljenje o iskopavanju o kome ni reč nije objavljena, o kome se čak ni neformalno nije razgovaralo u odeljenjenju…!“

„Sifera…“

„Volela bih obojicu da oderem! Kao i Velorana i Stena. Znali su da ne treba da brbljaju! Na šta su ta dvojica mislila kada su se izlajala o jednoj tako poverljivoj stvari? Pokazaću ja njima. Obojicu ću dovući ovamo i saznati koji od njih je propevao pred Hilikom i Branginom, a ako ovi misle da će ikada doktorirati na ovom Univerzitetu…“

„Molim te, Sifera“, stade da je umiruje Balik. „Praviš gužvu ni oko čega.“

„To tebi nije ništa! Moje iznenađenje propalo i…“

„Niko ti ništa nije upropastio. Sve to ostaju samo glasine dok ne daš preliminarnu izjavu. A što se tiče Velorana i Stena, ne znamo pouzdano da je bilo ko od njih dvojice pustio taj glas, a ako i jeste neko od njih, pa, seti se da si i ti nekada bila mlada.“

„Da“, primeti Sifera. „Pre tri geološke epohe.“

„Ne budi luda. Mlađa si od mene, a ni ja nisam starac, da znaš.“

Sifera nezainteresovano klimnu. Zatim pogleda prema prozoru. Odjednom joj kiša više nije izgledala tako prijatna. Napolju je sve bilo mračno, uznemirujuće mračno.

„Pa ipak, nije prijatno čuti da su naši nalazi već predmet spora, a još nisu ni objavljeni…“

„Moraju biti predmet spora, Sifera. Sve će uznemiriti ono što smo pronašli u tom brdu… i to ne samo ljude iz našeg odeljenja, već i iz istorijskog, filozofskog, čak i teološkog, svi će oni pretrpeti uticaj. I možeš se kladiti da će se boriti da odbrane svoje ustaljena stanovišta o načinu na koji se civilizacija razvila. Zar ne bi i ti, kada bi ti došao neko sa sasvim novom idejom koja bi ugrozila sve u šta veruješ? Budi realna, Sifera. Od početka smo znali da će se podići prašina oko ovoga.“

„Pretpostavljam da si u pravu. Nisam očekivala da će početi tako brzo. Još se nisam ni raspakovala.“

„U tome i jeste problem. Odmah si prionula na posao, a nisi se nimalo odmorila… Slušaj, imam ideju. Zaslužili smo malo slobodnog vremena pre no što se vratimo punom radnom vremenu i akademskim brigama. Zašto ti i ja ne bismo zajedno pobegli od kiše i pošli na kraći odmor? Do Jonglora, na primer, da vidimo Izložbu? Juče sam razgovarao sa Širinom… upravo se vratio odande, znaš, i kaže…“

S nevericom je zurila u Balika. „Molim?“

„Pomenuo sam odmor. Ti i ja.“

„Da l' se ti to meni udvaraš, Baliče?“

„Možeš to i tako nazvati. Zar je to toliko neverovatno? Nismo baš stranci. Poznajemo se još od studentskih dana. Upravo smo se vratili iz pustinje gde smo zajedno proveli godinu i po.“

„Zajedno? Bili smo zajedno na iskopavanju, to da. Ti si imao svoj šator, ja svoj. Nikada nije bilo ničeg među nama. A sada, kao grom iz vedra neba…“

Na Balikovom ravnodušnom licu videlo se da je očajan i da je u neprilici. „Nisam te zaprosio, Sifera. Samo sam predložio da pođemo na jedno kratko putovanje do Jonglora radi Izložbe, na pet ili šest dana, da uživamo malo na suncu, u pristojnom hotelu umesto u šatoru podignutom usred pustinje, odemo na nekoliko tihih večera, uživamo u dobrom vinu…“ Okrenuo je iznervirano dlanove nagore. „Naterala si me da se osećam kao glupavi srednjoškolac, Sifera.“

„I ponašaš se kao da jesi“, odvrati ona. „Naš odnos je uvek bio čisto poslovni, Baliče. Neka i ostane takav, važi?“

Zaustio je nešto da odgovori, predomislio se i čvrsto stisnuo usne.

Ostali su zagledani jedno u drugo jedan dug i neprijatan trenutak.

Siferi je tutnjalo u glavi. Sve je ovo bilo neočekivano i neugodno… prvo vest da su ostali članovi odeljenja već zauzimali strane u vezi sa nalazima Tombo, pa Balikov nespretni pokušaj da je zavede. Zavede? To jest, da uspostavi neku vrstu romantičnog odnosa sa njom, u svakom slučaju. Kako je samo bio zapanjen kada ga je odbila.