Isak Asimov - Spuštanje noći

Izrekao je to kao da je reč o nečemu sasvim uobičajenom. Kao da govori o nailasku kišne oluje sutra po podne, ili o procvatu neke retke biljke naredne nedelje u gradskoj botaničkoj bašti. Ceo Kalgaš će buknuti. Šest sunaca ulazi u Pećinu Tame. Zvezde.

„Zvezde“, ponovi Teremon naglas. „Šta bi to, u stvari, moglo biti?“

„One su oruđe bogova.“

„Možete li biti malo određeniji?“

„Priroda zvezda će nam i te kako postati jasna“, primeti Folimun 66, „za 418 dana.“

„Kada se okonča tekuća Godina pobožnosti“, dodade Teremon. „Devetnaestog teptara naredne godine.“

Folimun ga pogleda prijatno iznenađen. „Znaći, ipak ste proučavali naša učenja.“

„U izvesnoj meri. U svakom slučaju, slušao sam nedavne Mondiorove govore. Znam za ciklus od 2049 godina… I za događaj koji nazivate Vreme Plamena. Pretpostvljam da mi ne možete unapred dati neku vrstu opisa svega toga.“

„Na nešto ćete naići u Knjizi Otkrovenja, u petom poglavlju. Ne morate sada da tražite: mogu vam navesti šta tamo piše. 'Iz Zvezda tada dole stigoše Nebeski Plamenovi, koji su bili nosioci Božje volje; tamo gde bi plamenovi dodirnuli tle, gradovi Kalgaša pretvarahu se u pepeo, tako da od čoveka i čovekovih dela ništa nije ostalo.'“

Teremon klimnu. „Iznenadna užasna kataklizma. Zašto?“

„Volja bogova. Upozorili su nas da ne budemo zli i dali nam dosta vremena da se iskupimo. Taj raspon vremena nazivamo Godina pobožnosti. Jedna takva 'godina' iznosi 2049 ljudskih godina, ali o tome već sve znate. Sadašnja Godina pobožnosti je gotovo pri kraju.“

„I vi mislite da ćemo onda svi biti zbrisani?“

„Ne svi. Ali većina hoće; i naša civilizacija će biti uništena. Ona nekolicina koja preživi suoči će se sa velikim zadatkom ponovne izgradnje. To je, čega ste već izgleda svesni, melanholični ciklus koji se ljudima ponavlja. Ono što će se uskoro dogoditi zbilo se već mnogo puta, jer čovečanstvo nije uspelo da položi test bogova. Već mnogo puta smo uništavani; a sada smo na samoj ivici kada će nam se to ponovo dogoditi.“

Teremon pomisli kako je to sve čudno: uopšte nije stekao utisak da je Folimun lud.

Da nije njegove neobične odore, mogao je biti mladi poslovni čovek koji sedi u svojoj lepoj kancelariji… na primer, službenik koji odobrava zajam, ili bankarski savetnik za ulaganja. Očigledno je bio inteligentan. Govorio je jasno i lepo se izražavao, odrešito, bez okolišenja. Nije se ni hvalisao ni bulaznio. Međutim, stvari koje je izgovarao odrešito i bez okolišenja predstavljale su najgoru vrstu besmislenih brbljarija.Teško je bilo svariti kontrast između onoga što je Folimun govorio i načina na koji je to izgovarao.

Sada je ćutke sedeo, izgledao je opušteno, čekajući da novinar postavi naredno pitanje.

„Biću iskren“, poče Teremon posle kraće pauze. „Poput mnogih ljudi, teško mi je da prihvatim nešto tako veliko što mi se servira jednostavno kao otkrovenje. Potreban mi je čvrst dokaz. Ali vi nam ne nudite nikakve dokaze. Kažete da treba da vam verujemo na reč. Za ono što nam govorite nema nikakvih opipljivih dokaza, razume se, ali mi treba da verujemo u ono što nam nudite, jer ste vi to čuli od bogova i znate da vas bogovi ne lažu. Možete li mi pokazati zbog čega bi trebalo da vam verujem? Puka vera nije dovoljna ljudima poput mene.“

„Zašto mislite da nema dokaza?“ upita Folimun.

„Postoje li? Osim same Knjige Otkrovenja? Kružni dokaz ne smatram dokazom.“

„Poznato vam je da smo mi drevna organizacija.“

„Stara deset hiljada godina, tako se bar priča.“

Na Folimunovim usnama zatitra kratak osmeh. „Proizvoljna brojka, možda malo preterana radi utiska. Među sobom tvrdimo samo da potičemo iz preistorijskog vremena.“

„Znači da je vaša skupina stara najmanje dve hiljade godina.“

„Bar nešto malo više. Možemo pratiti naše tragove do vremena koje je prethodilo poslednjoj kataklizmi… što znači da smo stariji od 2049 godina. Verovatno mnogo više, ali za to nemamo dokaza, bar ne od one vrste koju biste vi bili voljni da prihvatite. Smatramo da Apostoli možda potiču iz vremena od pre nekoliko ciklusa uništenja, što će reći da je naša organizacija možda starija od šest hiljada godina. Jedino je, u stvari, važno da smo prekataklizmičkog porekla. Neupadljivo smo aktivni kao organizacija više od jedne Godine pobožnosti. I stoga posedujemo krajnje podrobno obaveštenje o pojedinostima katastrofe koja nas očekuje. Mi znamo šta će se dogoditi, jer smo svesni onoga što se dogodilo već toliko puta do sada.“

„Ali nikome nećete da pokažete obaveštenje koje tvrdite da posedujete. Svedočanstvo, dokaze.“

„Svetu nudimo Knjigu Otkrovenja.“

Stalno ukrug, ukrug, ukrug. Ovo nije nikuda vodilo. Teremon je počeo da oseća nemir. Sve je to očigledno bilo veliko blefiranje. Cinična izmišljotina, verovatno smišljena da namakne debele priloge od lakovernika kao što su Botiker i Vivin i drugi bogataši koji su očajnički želeli da se iskupe pred pretnjom zle sudbine. I pored Folimunove očite iskrenosti i inteligencije, on mora da je bio ili dobrovoljni zaverenik u ovom džinovskom preduzetništvu lažne fantazije, ili samo još jedan od Mondiarovih mnogobrojnih lakovernika.

„U redu“, reče Teremon. „Pretpostavimo za sada da će doći do neke vrste sveobuhvatne katastrofe naredne godine, o kojoj vaša skupina poseduje unapred podrobne podatke. Šta vi, u stvari, želite da mi ostali učinimo? Da se sjatimo u vaše kapele i molimo bogove da nam se smiluju?“

„Za to je suviše kasno.“

„Znači, nema nikakve nade? U tom slučaju, zašto ste se uopšte trudili da nas upozorite?“

Folimun se ponovo osmehnuo, ovoga puta nimalo ironično. „Iz dva razloga. Prvo, da, zaista želimo da narod dođe u naše kapele, ne zato da pokuša da utiče na bogove, već kako bi slušali naša učenja koja se odnose na moral i svakodnevnu pristojnost. Smatramo da imamo poruku koja bi koristila ljudima u ovim oblastima. Ali drugo, i mnogo preče: želimo da ubedimo ljude u stvarnost onoga što se sprema, kako bi preduzeli mere da se zaštite. Najgora katastrofa može se preduprediti. Mogu se preduzeti koraci da se spreči potpuno uništenje naše civilizacije. Plamenove ne možemo izbeći, to je tačno, pošto je ljudska priroda takva kakva jeste… bogovi su rekli svoje, samo što nije kucnuo čas njihove osvete… ali i pored sveopšteg ludila i užasa biće onih koji će preživeti. Uveravam vas da ćemo mi Apostoli sigurno preživeti. Bićemo ovde, kao što smo bili i ranije, da povedemo čovečanstvo u novi ciklus ponovnog rađanja. Pružamo ruku… u ljubavi i milosrđu, svakome ko želi da je prihvati. Ko nam se pridruži u nameri da se zaštiti od preokreta do koga će doći. Zar vam to zvuči kao ludilo, Teremone? Zar vam to zvuči kao da smo opasni ekscentrici?“

„Kada bih samo mogao da prihvatim vašu osnovnu pretpostavku…“

„Da će nas Plamenovi stići naredne godine? Prihvatićete. Hoćete. Preostaje da se vidi hoćete li je prihvatiti na vreme da preživite, da postanete jedan od čuvara našeg nasleđa, ili ćete se uveriti u njenu istinitost u trenutku uništenja, u trenutku vlastite agonije, i shvatiti da smo sve vreme govorili istinu.“

„Pitam se šta će od toga dvoga biti“, reče Teremon.

„Dozvolite mi da se nadam da ćete biti na našoj strani onoga dana kada će se okončati ova Godina pobožnosti“, dodade Folimun. Iznenad ustade i pruži Teremonu ruku. „Sada moram da idem. Njegova Svetlost Visoki Apostol me očekuje za nekoliko minuta. Ali ubeđen sam da ćemo još razgovarati. Za dan, ili još brže, možda… pokušaću da nađem vremena za vas. Unapred se radujem našem predstojećem razgovoru. Koliko to god čudno može zvučati, ali osećam da smo vi i ja predodređeni da tesno sarađujemo. Imamo mnogo toga zajedničkog, znate.“