Isak Asimov - Spuštanje noći

„Izgledaš dobro“, reče ona. „Zdravo. Krepko.“

„Stvarno?“

„Ne mislim da bi trebalo da budeš mršav, ne pod starost. Ali ne može ti škoditi da se malo stešeš. Znači, dobro si se proveo u Jongloru?“

„Pa…“

„Jesi li posetio Izložbu?“

„Jesam. Neverovatna je.“ Nije uspeo u svoje reči da unese baš mnogo oduševljenja. „Blagi Bože, ta kiša, Liliat!“

„U Jongloru nije padala kiša?“

„Sve vreme je bilo vedro i suvo. Isto kao i u Sarou pre mog odlaska.“

„Pa, godišnja doba se menjaju, Širine. Ne možeš se nadati da se vreme neće menjati celih šest meseci, znaš. Pošto se svakog dana menja položaj sunaca na nebu, ne možemo očekivati da se dugo zadrži jedno klimatsko ustrojstvo.“

„Ne mogu da odlučim da li mi više zvučiš kao meteorolog ili astrolog“, primeti Širin.

„Ni jedno ni drugo. Zvučim kao psiholog… zar mi nećeš pričati o putu, Širine?“

Oklevao je. „Izložba je bila vrlo uspešna. Žao mi je što si je propustila. Ali najveći deo vremena provodio sam u poslu. Oni na severu imaju pune ruke posla sa tim Tunelom tajne.“

„Da li je istina da su ljudi umirali unutra?“

„Nekolicina jeste. Ali uglavnom su izlazili traumatizovani, rastrojeni. Klaustrofobični. Razgovarao sam sa pojedinim žrtvama. Mesecima će se oporavljati. Neki će ostati doveka nesposobni. I pored svega toga, Tunel je ostao nedeljama otvoren.“

„I pošto su se javili problemi?“

„Nikome nije stalo. A ponajmanje ljudima koji upravljaju Izložbom. Njih zanima jedino prodaja karata. A posetioce je zanimala Tama! Zanimala ih je Tama, možeš li to zamisliti, Liliat? Stajali su u redu, željno iščekujući da svoje umove dovedu u opasnost! Razume se, svi su bili ubeđeni da se njima ništa loše neće dogoditi. I mnogima se nije ništa loše dogodilo. Ali ne i svima… I sam sam se provozao Tunelom.“

„Stvarno?“ Upita ona zapanjeno. „I kako je bilo?“

„Gadno. Ne znam šta bih dao da ne moram ponovo.“

„Ali očigledno ti se ništa nije dogodilo.“

„Očigledno“, odvrati on oprezno. „Verovatno mi se ništa ne bi dogodilo ni da sam progutao šest živih riba. Ali ne bih voleo da to moram da ponovim. Kazao sam im da zatvore svoj prokleti Tunel. To je bilo moje profesionalno mišljenje i smatram da će se pomiriti s tim. Jednostavno, nismo stvoreni da podnesemo toliko Tame, Liliat. Možda minut ili dva… i počinjemo da pucamo. Ubeđen sam da je to urođeno, milioni godina evolucije oblikovali su nas da budemo onakvi kakvi jesmo. Tama je najneprirodnija stvar na svetu. A zamisao da se prodaje ljudima kao zabava…“ On se strese. „Pa, bio sam u Jongloru i vratio se. Šta se dešava na Univerzitetu?“

„Ništa naročito“, odvrati Liliat. „Uobičajene glupe male prepirke, uobičajeni sastanci nastavničkog osoblja, dični izlivi besa zbog toga i to goruće društveno pitanje… znaš već.“ Na trenutak je zaćutala, držeći obema šakama palicu za upravljanje dok je vozila kroz duboke bare vode koja je poplavila auto-put. „Oh, da, u Opservatoriji je očigledno došlo do neke gužve. Tražio te je tvoj prijatelj Binaj 25. Nije mi Bog zna šta kazao, ali izgleda da proveravaju verodostojnost neke od svojih ključnih teorija. Svi su se uzmuvali. Istraživanje predvodi lično stari Ator, možeš li to zamisliti? Mislila sam da mu je um okoštao još pre jednog veka… sa Binajem je neki novinar što piše za trač rubriku. Mislim da se zove Teremon. Teremon 762. Nemam baš dobro mišljenje o njemu.“

„Poznat je. Mislim da ga drže za smutljivca, mada nisam baš siguran u to oko čega diže buku. On i Binaj provode zajedno dosta vremena.“

Širin napomenu sam sebi da pozove mladog astronoma pošto se raspakuje. Već gotovo godinu dana Binaj je živeo sa kćerkom Širinove sestre, Raistom 717, i Širin se dosta zbližio s njim, koliko je to bilo moguće ako se im u vidu razlika od nekih dvadeset godin među njima. Širin se amaterski zanimao za astronomiju: to ih je i privuklo jedno drugom.

Ator se ponovo bacio na teorijski rad! Zamisli to! O čemu li je reč? Da nije neki skorojević objavio članak u kome napada Zakon opšte gravitacije? Ne, pomisli Širin… niko se to ne bi usudio.

„A šta je s tobom?“ upita Širin. „Nisi mi ni reč rekla o tome šta si radila dok sam bio odsutan.“

„A šta misliš da sam radila, Širine? Letela po planinama na mlazni pogon? Pohađala sastanke Apostola Plamena? Išla na kurs iz političke nauke? Čitala sam knjige. Držala predavanja. Vršila eksperimente. Čekala da se vratiš kući. Planirala šta ću da ti skuvam kada se vratiš… Jesi li siguran da nisi na dijeti?“

„Razume se da nisam.“ Na trenutak je s puno naklonosti spustio šaku preko njene. „Sve vreme sam mislio na tebe, Liliat.“

„Ubeđena sam da jesi.“

„I jedva čekam večeru.“

„To bar zvuči uverljivo.“

Kiša je odjednom postala još gušća. Jedan njen nalet svom silinom je udario o vetrobran i Liliat je jedva uspela da zadrži kola na putu. Upravo su prolazili pored Panteona, veličanstvene katedrale Svih Bogova. Sada mu nije izgledala toliko veličanstvena, dok su reke kiše oblivale njenu fasadu od cigala. Nebo se smrklo za još stepen ili dva što je oluja postajala strašnija. Širin se sav skupio pred spoljašnjom tamom i zagledao u sjajno osvetljenu kontrolnu tablu, tražeći utehu.

Nije želeo da i dalje ostane u zatvorenim kolima. Želeo je da se nađe napolju, na polju. Bez obzira na oluju. Ali to je bilo ludo. Istog trenutka bi bio mokar do gole kože. Mogao bi se i udaviti, bare su bile tako duboke.

Misli na neke srećne stvari, reče on sebi. Misli na nešto toplo i sjajno. Na zrake sunca, zlatne zrake Onosa, toplu svetlost Patrua i Treja, pa čak i na ledenu svetlost Site i Tanoa, slabu, crvenu svetlost Dovima. Misli na predstojeću večeru. Liliat je spremil gozbu u čast tvog povratka. Liliat je odlična kuvarica.

Shvatio je da i dalje uopšte nije gladan. Ne na ovaj jadni sivi dan… tako mračan… tako mračan…

Međutim, Liliat je bila veoma osetljiva kada je u pitanju njeno kuvanje. Naročito kada je kuvala za njega. Poješće sve što stavi pred njega, odluči on, čak i na silu. Baš je to smešno, pomisli on: on, Širin, veliki gurman, razmišlja o tome da na silu jede!

Liliat se okrenu prema njemu kada začu njegov smeh.

„Šta je toliko smešno?“

„Ja… ah… to što se Ator morao vratiti istraživanjima“, reče on žurno. „Pošto je tako dugo uživao kao Veliki Mag astronomije i bavio se isključivo administracijom. Moraću odmah da pozovem Binaja. Šta bi to, za ime sveta, moglo da se događa u Opservatoriji?“

Bio je treći dan kako se Sifera 89 vratila na Univerzitet Saro i još nije prestala da pada kiša. Kakav osvežavajući kontrast pustinji suvoj kao barut na poluostrvu Sagikan. Tako dugo nije videla kišu da ju je krajnje iznenadila činjenica da voda može da pada sa nebesa.

U Sagikanu je svaka kap vode bila neizmerno dragocena. Vodilo se veoma računa o njenom trošenju i recikliralo se sve što se moglo reciklirati. A ovde je lila sa neba kao iz kakvog džinovskog rezervoara koji nikada ne može da presuši. Sifera je osećala strašnu potrebu da svuče sa sebe odeću i potrči preko velikih zelenih livada kampusa, dopustivši kiši da se sliva niz njeno telo u beskrajno prijatnom mlazu, da sa nje konačno spere paklenu pustinjsku prašinu.

Samo je to trebalo da vide. Hladnokrvnu, usamljenu, neromantičnu profesorku arheologije, Siferu 89, kako naga trči po kiši! Vredelo bi to uraditi ako ni zbog čega drugog a ono da vidi njihova zapanjena lica kako zure kroz sve prozore Univerziteta dok ona juri pored njega.

Što je, međutim, bilo malo verovatno, pomisli Sifera.