Артур Кларк - Град и звезде

„Алвине“, рече најзад Хилвар, „могли бисмо протраћити милион година истражујући ове зграде.

Очигледно је да оне нису тек тако напуштене, већ је из њих однесено све што има неку вредност. Овде само губимо време.“

„Шта онда предлажеш?“ упита Алвин.

„Требало би да обиђемо још два или три подручја на планети како бисмо видели да ли су истоветна са овим, што ја очекујем. Онда бисмо могли брзо испитати остале планете и спустити се само ако су суштински другачије или ако приметимо нешто необично. То је све што можемо учинити, изузев ако не намеравамо да овде проведемо остатак живота.“

Закључак је био тачан; циљ им је био да успоставе контакт са интелигенцијом, а не да врше археолошка истраживања. Први задатак могао се обавити само за неколико дана, ако је уопште био изводљив. Други би узео векове мукотрпног рада армија људи и робота.

Напустили су планету два часа касније и прилично им је било мило што одлазе. Алвин је стекао утисак да је овај свет бескрајних зграда чак и док је врвио животом изгледао прилично суморно.

Није било ни трага парковима или отвореним просторима где је могла да буја вегетација. Био је то потпуно јалов свет и тешко се могла предочити психологија бића која су га настањивала. Ако је и наредна планета истоветна са овом, закључио је Алвин, одустаће од насумичног трагања.

Али то није било тако; у ствари, већа различитост није се могла замислити.

Ова планета налазила се ближе сунцу и чак је и из свемира било јасно да је на њој топло.

Делимично су је прекривали ниски облаци, указујући да воде има у изобиљу, али није било трага океанима. Исто тако, ништа није говорило о присуству интелигенције; направили су два круга око планете, не приметивши никакав артефакт. Читава кугла, од полова до полутара, била је опточена плаштом зеленила које није изгледало нимало привлачно.

„Мислим да ћемо морати да будемо веома опрезни овде“, рече Хилвар. „Овај свет је жив, а не допада ми се боја растиња. Најбоље ће бити да останемо у броду и да уопште не отварамо ваздушну комору.“

„Чак ни робота да не шаљемо напоље?“

„Чак ни то. Ви сте заборавили шта су болести; мој народ, додуше, зна како да изиђе на крај са њима, али сада смо далеко од куће, а овде можда има опасности које се не могу предвидети.

Мислим да је овај свет сасвим извитоперен. Некада је јамачно био велики врт или парк, али пошто је напуштен, Природа је поново завладала њиме. Никада не би могао бити овакав да је систем настањен.“

Алвин није сумњао да је Хилвар у праву. У биолошком расулу доле постојало је нешто зло, нешто негостољубиво према реду, и правилности на којима су се темељили Лис и Диаспар. Ту је непрекидна борба беснела већ милијарду година; било је мудро клонити се преживелих.

Опрезно су се спустили на велику, равну ледину, тако једнообразну да је њена заравњеност одмах изазивала подозрење. Котлина је била оивичена вишим тереном, потпуно обраслим дрвећем, чија је висина могла само да се нагађа; било је тако густо збијено и тако преплетено са нижим шипражјем, да су му стабла дословце остала запретена. Око врха крошњи летела су многобројна крилата створења, која су се кретала тако брзо да се није могло рећи да ли су посреди птице, инсекти или можда нешто треће.

Ту и тамо, понеком шумском џину успевало је да за неколико десетина стопа надвиси своје ратоборне суседе, који су на кратко склопили савез да га сузбију надоле и да потру предност коју је стекао. Без обзира на чињеницу што је то био бешумни рат, вођен одвећ споро да би се уочио, постојао је свепрожимајући утисак немилосрдног, неизмирљивог сукоба.

Насупрот томе, равница је изгледала мирна и лишена збивања. Била је готово беспрекорно водоравна и као прекривена танушном, чврстом травом. Лако су продрли готово петнаест стопа у њу, није било никаквог трага животињском свету, што се Хилвару учинило помало изненађујућим. Можда се он престрашено повукао у већу дубину, када се брод спустио.

Лебдели су изнад саме равнице, док је Алвин покушавао да убеди Хилвара да нема никакве опасности ако отворе ваздушну комору, а овај му стрпљиво објашњавао основне појмове о бактеријама, гљивама, вирусима и микробима; Алвин је ове ствари тешко могао да себи предочи, а још теже да их доведе у везу са собом. Расправа је трајала већ неколико минута, када су изненада приметили необичну чињеницу. Са видеоекрана, који је само тренутак раније приказивао шуму пред њима, наједном је нестала слика.