Артур Кларк - Град и звезде

Током свих делања које је предузео са њим, од часа када је Централни Компјутер ослободио блокаду која га је спречавала да говори, робот никада није испољио ни најмањи знак осећајности. Одговарао је на Алвинова питања и извршавао му наређења, али му се права личност показала крајње недоступном. Да ова личност уопште постоји, Алвин је био уверен; у супротном, њега уопште не би прожимао мрачни осећај кривице кад год би се сетио варке којом га је изиграо, заједно са његовим сада уснулим садругом.

Он је још веровао у све чему га је Господар научио; иако је видео да обманама изводи чудеса и да вара своје следбенике, ове неугодне чињенице ипак нису утицале на његову оданост. Поседовао је способност, као и многи људи пре њега, да усклади два противречна низа података.

Сада се враћао својим незаборављеним сећњима до њиховог изворишта. Готово изгубљена у сјају Средишњег Сунца, налазила се бледа искрица светлости, око које су кружили сићушни трачци још мањих светова. Огромно путовање приближило се крају; још само мало, и знаће да ли је оно предузето узалуд.

Планета којој су се приближавали била је удаљена свега неколико милиона миља и личила је на предивну куглу вишебојне светлости. На њеној површини није могло бити таме, јер док би се окретала испод Средишњег Сунца, преко неба би јој се низале једна за другом остале звезде.

Алвин је сада јасно разабрао значајне речи које је Господар изговорио на самрти: Дивно је посматрати разнобојне сенке на планетама вечне светлости.

Сада су се налазили тако близу, да су могли уочити контитненте, океане и танану измагалицу атмосфере. Постојало је, међутим, нешто збуњујуће у вези са линијама обале и они убрзо схватише да је подела између копна и воде необично правилна. Континети планете нису били онакви каквим их је Природа уобличила: али преобликовање једног света јамачно је морало бити тричав задатак за оне који су саздавали њена сунца!

„Ово уопште нису океани!“ узвикну Хилвар изненада. „Погледај, на њима постоје неке шаре!“

Тек када је планета постала ближа, Алвин је јасно уочио шта му је пријатељ имао на уму.

Разабрао је танушне пруге и линије дуж ивица континената, прилично унутар онога што је он држао да су границе мора. Призор га је испунио изненадном сумњом, пошто је одвећ добро разумео значење ових линија. Једном их је већ видео у пустињи око Диаспара и оне су му ставиле до знања да је путовање било узалудно.

„Ова планета је сува као Земља“, рече он тупо. „Сва вода је нестала са ње: оне шаре представљају слана корита испарелих мора.“

„Они никада не би допустили да се то догоди“, узврати Хилвар. „Уосталом, мислим да смо и те како закаснили.“

Његово разочарење било је тако горко, да Алвин није нашао речи којима би наставио разговор; у тишини је зурио у велики свет под собом. Упечатљивом спорошћу, планета се окретала испод брода, док јој се површина величанствено подизала њима у сусрет. Коначно су могли да разазнају здања: сићушне беле окорине налазиле су се свуда, изузев по океанским коритима.

Једном је овај свет био Средиште Васељене. Сада је утихнуо, ваздух је био празан, а на тлу се није примећивао ни траг неког покрета који би говорио о животу. Па ипак, брод је и даље сврховито клизио изнад смрзнутог каменог мора — мора које се ту и тамо набирало у велике таласе што су пркосили вечности.

А онда се брод зауставио, као да је робот стигао до самог изворишта својих сећања. Испод њих се налазио стуб од снежнобелог камена, уздижући се из средишта једног огромног, мраморног амфитеатра. Алвин је мало сачекао; а онда, пошто је машина остала непомична, управио ју је ка земљи, близу подножја стуба.

Све до тог тренутка, Алвин се надао да ће пронаћи живот на планети. Нада је ископнила истог часа када се ваздушна комора отворила. Никада раније у животу, чак ни у пустоши Шалмирана, он се није обрео у тако мрклој тишини. На Земљи је увек постојало брујање гласова, врева живих бића или хујање ветра. Овде није било ни помена од тога, нити ће икада више бити.

„Због чега си нас довео овамо?“ упита Алвин. Одговор га је мало занимао, али инерција истраживања и даље га је гонила напред, иако је изгубио сваку вољу да то настави.

„Господар је пошао одавде“, узврати робот.

„Помислио сам да ће то бити објашњење“, рече Хилвар.

„Зар не видиш сву иронију те чињенице? Отиснуо се у немилости са овог света, а погледај какав су му споменик подигли!“

Велики камени стуб био је можда стотину пута виши од човека и стајао је постављен у металном кругу мало уздигнутом изнад нивоа равнице. Није имао никаква обележја ни натписе.