Артур Кларк - Град и звезде

Колико су се само хиљада или милиона година, упита се Алвин, Господареви следбеници окупљали овде да му одају почаст? Да ли су икада сазнали да је умро у изгнанству на далекој Земљи?

Сада је то било свеједно. Господара и његове следбенике прекрио је вео заборава.

„Хајде напоље“, пожури га Хилвар, покушавши да поврати Алвина из стања потиштености.

„Превалили смо пола Васељене да бисмо видели ово место. Можеш ваљда још толико снаге да смогнеш да изиђеш из брода.“

Готово против воље, Алвин се осмехну и крену за Хилваром кроз ваздушну комору. Када се обрео напољу, поново је мало живнуо духом. Иако је овај свет мртав, он јамачно садржи мноштво занимљивости, мноштво које ће му помоћи да разреши неке од тајни прошлости.

Ваздух је био устајао, али се могло дисати. И поред много сунаца на небу, температура је била ниска. Само је бели диск Средишњег Сунца зрачио топлоту, чија је снага, изгледа, опала приликом проласка звезде кроз копрену маглине која ју је окруживала. Остала сунца давала су свој прилог у боји, али не и у топлоти.

Било им је потребно само неколико минута да установе да им обелиск неће открити ништа.

Отпоран материјал од кога је он био исклесан коначно је почео да испољава знаке старења; рубови су му се заоблили, а метал на коме је стајао излизала су стопала поколења ходочасника и посетилаца. Било је нечег чудног у помисли да су они вероватно последња међу милијардама људских бића која су стајала на овом месту.

Хилвар је управо заустио да предложи да се врате у брод и да одлете до најближег од околних здања, када је Алвин приметио дугу, уску пукотину у мраморном поду амфитеатра; пошли су уз њу и превалили приличан комад пута. Пукотина се непрестано ширила, све док коначно процеп није постао толики да се није могао прекорачити.

Тренутак касније, стигли су до његове почетне тачке. Површина арене била је улегнута и расцепљена у џиновску плитку увалу, дугачку више од једне миље. Није била потребна особита интелигенција или моћ уобразиље да би се предочио њен узрочник. Пре много времена — премда сигурно дуго пошто је овај свет опустео — огромно цилиндрично обличје спустило се овде, да би се потом поново винуло у свемир и препустило планету властитим сећањима.

Ко су они били? Одакле су дошли? Алвин је могао само нетремице да гледа и да се чуди.

Никада неће сазнати да ли је за овим ранијим посетиоцима закаснио хиљаду или милион година.

У тишини су се вратили до свог брода (како би сићушан он изгледао у поређењу са горостасом који се једном спустиио овде) и лагано полетели преко арене, све док нису дошли до најупечатљивијег здања које ју је окружавало. Док су се приземљавали испред украшеног улаза, Хилвар показа нешто што је и Алвин уочио истог тренутка.

„Ове зграде не уливају сигурност. Погледај све оно отпало камење тамо; право је чудо да се још држе. Да је на овој планети било олуја, оне би се сигурно одавно срушиле. Мислим да не би било мудро улазити у њих.“

„Нисам ни имао намеру; послаћу робота, пошто он може да се креће знатно брже од нас и неће изазвати никакав поремећај због кога би му се кров сручио на главу.“

Хилвар се сложио с овом мером предострожности, али је такође захтевао једну коју је Алвин превидео. Пре но што робот крене на задатак, издаће неопходна упутства готово подједнако интелигентном мозгу брода, тако да се, ма шта се догодило пилоту, они увек могу безбедно вратити на Земљу.

Било је потребно мало времена да се коначно увере да на овом свету нема ничег занимљивог за њих. Заједно су осмотрили миље празних и прашином прекривених ходника и пролаза који су промицали екраном, како је робот истраживао пусти лавиринт. Сва здања пројектована за интелигентна бића, ма каквог облика била њихова тела, морају одговарати одређеним темељним законима, тако да убрзо чак и најнеобичнији архитектонски облици престају да изазивају изненађење, док ум почиње да бива хипнотисан бескрајним понављањем, које спутава примање нових утисака. Изгледало је да су ове зграде биле предвиђене искључиво за становање, а бића која су ту живела по величини су приближно одговарала људима. Није искључено да су то били људи; додуше, постојао је велики број соба и просторија у које су могла да уђу само бића са способношћу летења, али то још није значило да су неимари града имали крила. Сасвим су могли да користе појединачне антигравитационе уређаје, који су некада били у општој употреби у Диаспару, али им сада није било ни трага.