Артур Кларк - Град и звезде

Пробудио је Хилвара када су почели да улазе у атмосферу.

„Шта ћемо овде?“ упита га он показавши на видеоекран.

Под њима се пружао суморан предео црне и сиве боје, без икаквог знака вегетације или било кога другог непосредног показатеља живота. Али посредни показатељи су били ту; ниска брда и плитке удолине били су прошарани савршено уобличеним полукуглама, од којих су неке образовале сложене симетричне поретке.

Претходна планета научила их је опрезности; пошто су пажљиво размотрили све могућности, остали су да лебде високо у атмосфери, пославши доле робота да испита околности. Посредством његових очију, видели су једну полукуглу како се приближава, а онда је робот наставио да обилази на удаљености од само неколико стопа око потпуно глатке површине, без икаквих обележја.

Није било ни трага неком улазу, нити се на основу нечега могла претпоставити сврха којој ова структура служи. Била је веома велика: преко сто стопа висока. Постојале су, додуше, и такве полукугле које су достизале још већу висину. Посреди је била зграда али није било јасно како се из ње могло изићи или у њу ући.

После извесног оклевања, Алвин је издао роботу наређење да крене напред и додирне куполу. На његово крајње изненађење, овај је одбио да га послуша. Ово је стварно била побуна — или је бар тако изгледало на први поглед.

„Због чега нећеш да урадиш оно што ти кажем?“ упита Алвин, када се мало прибрао од збуњености.

„Забрањено је“, уследи одговор.

„Али, ко је забранио?“

„Не знам“.

„Па како онда… не, пренебрегни ово. Да ли је то наређење уграђено у тебе?“

„Није.“

Једна могућност била је одстрањена. Неимари ових купола лако су могли бити иста раса која је начинила робота и укључила тај табу у провобитна упутства машине.

„Када си примио наређење?“ упита Алвин.

„Примио сам га када сам се спустио.“

Алвин се окренуо према Хилвару, док му је у очима заискричала нова нада.

„Овде постоје разумна бића! Можеш ли да их осетиш?“

„Не“, узврати Хилвар. „Ово место ми изгледа подједнако мртво као и први свет који смо посетили.“

„Изићи ћу напоље и придружићу се роботу. Ма ко да се обратио њему, моћи ће да се обрати и мени.“

Хилвар се није упустио у препирку, иако није био одвећ срећан због Алвинове одлуке.

Спустили су брод стотинак метара од куполе, близу робота који их је чекао, и отворили ваздушну комору.

Алвин је знао да се комора не може отворити ако мозак брода није претходно утврдио да је атмосфера погодна за дисање. За тренутак му се учинило да је дошло до неке грешке, пошто је ваздух био сувише проређен и готово да му није испуњавао плућа. А онда, пошто је дубље удахнуо, утврдио је да може унети у себе довољно кисеоника за опстанак, али осетио је да овде може издржати највише неколико минута.

Дубоко дишући, кренули су према роботу и закривљеном зиду загонетне куполе. Направили су још један корак, а онда се заједно укочили у месту, као да их је обојицу погодио неки изненадни ударац. У њиховим умовима забрујала је, попут одјека неког моћног гонга, једноставна порука:

ОПАСНОСТ

НЕ ПРИБЛИЖУЈТЕ СЕ

То је било све. Порука није изражена речима, већ чистом мишљу. Алвин је схватио да би свако биће, без обзира на ниво интелигенције, примило исто уопозорење, на истоветан, непогрешив начин: непосредно у дубине ума.

Била је то опомена, не претња. Нешто им је говорило да она није уперена против њих; требало је да им пружи заштиту. Овде постоји нешто изузетно опасно — као да је гласило упозорење — а ми, који смо то створили, не желимо да ико настрада, тако што ће нехотице натрапати на то.

Алвин и Хилвар устукнули су неколико корака, а затим се међусобно погледали, чекајући да неко први проговори и каже шта има на уму. Хилвар је први сабрао утиске.

„Био сам у праву, Алвине“, рече. „Овде нема разумних бића, Упозорење је аутоматско: наше присуство га активира када се исувише приближимо.“

Алвин је климнуо у знак сагласности.

„Питам се шта су покушали да заштите“, рече. „Под овим куполама могу да се налазе зграде… било шта, заправо.“

„Нема начина да то утврдимо, ако нам приступ у све куполе буду спречавала упозорења.

Занимљива је, међутим, разлика између три планете које смо посетили. Однели су све са прве, другу су напустили уопште не хајући о њој, а овде су се суочили са мноштвом потешкоћа.

Можда су очекивали да ће се вратити једнога дана, те су желели да их све спремно дочека.“

„Али то се није догодило, а од тада је протекло много времена.“