Артур Кларк - Град и звезде

Сасвим ненадано, права линија мењала је свој смер, оштро скренувши под правим углом.

Алвин је стигао да заокрене брод тек после неколико миља и да га усмери у новом правцу.

Стубови су се продужавали истим једноличним током преко црвенкастог предела, размештени у беспрекорном поретку. А онда, педесет миља од претходне промене правца, поново су нагло скретали под правим углом. Ако се овако настави, помисли Алвин, убрзо ћемо се обрести тамо одакле смо пошли.

Бескрајни низ стубова у тој мери их је хипнотисао, да су продужили миљама после процепа у њему, пре но што је Хилвар узвикнуо и нагнао Алвина, који ништа није приметио, да врати брод назад. Полако су се спустили и док су кружили изнад онога што је Хилвар пронашао, једна фантастична претпоставка почела им се зачињати у умовима, мада се у почетку ниједан није усуђивао да је саопшти другоме.

Два стуба била су сломљена близу основе и лежала опружена на стењу по коме су пала. Али то није било све; два друга стуба која су оивичавала процеп нека неодољива сила савила је према напоље.

Застрашујући закључак био је неизбежан. Алвин је сада знао изнад чега су летели; видео је то много пута у Лису, али је све до овог тренутка запањујућа промена размера осујећивала препознавање.

„Хилваре“, рече и даље се устежући да преточи мисли у речи, „знаш ли шта је ово?“

„Изгледа готово невероватно, али летели смо око ивица једног корала. Ово представља жуву ограду… ограду која није била довољно снажна.“

„Људи који држе домаће животиње, мале љубимце“, рече Алвин, уз нервозан смех којим су се људи понекад користили да би прикрили престрашеност. „Требало је да поуздано знају како да их надзиру.“

Хилвар ништа није рекао на ову усиљену лакоумност; зурио је у поломљену баријеру, замишљено се мрштећи.

„Не разумем“, промрмља коначно. „Одакле је могао да прибавља храну на једној оваквој планети? И зашто је провалио из свог тора? Дао бих много када бих могао да сазнам каква је то животиња била.“

„Можда су је оставили овде, а она се пробила напоље зато што је била гладна“, претпостави Алвин. „Или ју је нешто наљутило.“

„Хајдемо ниже“, рече Хилвар. „Хтео бих мало да погледам тле.“

Спуштали су се све док брод није готово додирнуо голу стену, и тек тада су приметили да је у равници избушено небројено много малих рупа, широких највише један или два инча. Са друге стране ограде, међутим, тле је било поштеђено ове тајанствене рошавости; она се нагло прекидала на линији живице.

„У праву си“, рече Хилвар. „Била је гладна. Али није у питању животиња: више би одговарало истини ако бисмо је назвали биљком. Сасвим је исцрпла тле у свом забрану, тако да је морала на неком другом месту потражити свежу храну. Сва је прилика да се кретала сасвим полако; можда су јој биле потребне године да сруши ове стубове.“

Алвинова машта брзо је употпунила појединости у погледу којих он, међутим, никада није могао бити сасвим сигуран. Није уопште сумњао да је Хилварова анализа у основи тачна и да је неко ботаничко чудовиште, које се можда кретало одвећ споро да би се то приметило, одиста водило пужевску али неуморну борбу против баријере која га је спутавала.

Можда је још живо, после веома много времена, и слободно тумара површином ове планете. Било би, међутим, безнадежно дати се у потрагу за њим, пошто би то значило прокрстарити уздуж и попреко читаву куглу. Насумице су испитали неколико квадратних миља око процепа и пронашли једно велико кружно поље рошавости, пречника готово пет стотина стопа, где се створење очигледно зауставило да би се нахранило — уколико се ова реч могла применити на организам који је на неки начин црпео хранљиве састојке из чврсте стене.

Када су поново узлетели у свемир, Алвин је осетио како га опхрвава необичан замор.

Видео је тако много, али је научио сасвим мало. Било је мноштво чудеса на свим планетама, али оно за чим је трагао нестало је веома давно. Знао је да не би имало сврхе обићи и остале светове Седам Сунаца. Ако у Васељени још постоје разумна бића, куда да крене у потрагу за њима? Бацио је поглед према звездама раштрканим попут прашине преко видеоекрана, схвативши да време које му је преостајало ипак није довољно да их све истражи.

Снажније него икада раније, почео је да га обузима осећај усмљености и потиштености.

Коначно му је постао јасан страх Диаспара од огромних пространстава Васељене, ужас који је нагнао његов народ да се збије у мали микрокосмос свог града. Било је тешко поверовати да су, после свега, они били у праву.