Артур Кларк - Град и звезде

Саобраћање је било веома тешко; већина мисаоних слика њихових умова изгледала је тако необична да он готово ништа није препознао. Зачудио га је и помало уплашио склоп страха од Освајача који се стално понављао; подсетио га је на оно што је сам искусио када му је Црно Сунце први пут ушло у поље сазнања.

Али они нису знали ништа о Црном Сунцу; коначно, и њихова питања почела су да му се уобличују у свести.

„Шта си ти?“

Дао је једини одговор који је могао.

„Ја сам Ванамонд.“

Уследила је пауза (колико је само потребно њиховим мислима да се устроје!), а онда је питање било поновљено. Нису га разумели; то је било чудно, пошто му је јамачно њихова врста дала име, запревши га међу сећања на његово рођење. Тих сећања било је тек прегршт и она су ненадано почињала у једној одређеној тачки времена, али су зато изгледала кристално јасна.

Поново су му до свести допрле њихове слабашне мисли.

„Где су људи који су саздали Седам Сунаца? Шта се догодило са њима?“

Није то знао; готово да му нису поверовали, а разочарање које их је обузело дошло је оштро и јасно преко провалије која је раздвајала њихове умове од његовог. Али били су стрпљиви, а он вољан да им помогне, пошто им се предмет трагања подударао; осим тога, у њима је стекао прве пријатеље од почетка свог постојања.

У току читавог дотадашњег живота Алвин ни у сну није слутио да ће доживети тако необично искуство, као што је био овај бешумни разговор. Није се могло очекивати да ће он бити нешто више од пуког посматрача, пошто се није устезао да призна, чак и пред самим собом, да је Хилваров ум у неким погледима знатно моћнији од његовог. Преостало му је само да чека и да се чуди, полуошамућен од бујице мисли која је куљала одмах иза границе његове моћи поимања.

Блед и напрегнут, Хилвар је изненада прекинуо контакт и окренуо се ка пријатељу.

„Алвине“, рече веома уморним гласом. „Има нешто чудно овде. Уопште ми није јасно.“

Ове речи су мало успокојиле Алвиново пољуљано самопоштовање; осећања су му се сигурно очитовала на лицу, пошто се Хилвар благонаклоно насмеја.

„Не могу да установим шта је овај… Ванамонд…“ настави он. „Посреди је створење које располаже огромним знањем, али изгледа да му је интелигенција прилично ниска. Разуме се“, додаде, „његов ум је можда другачијег реда, тако да га ми не можемо разумети, али нешто ми говори да то није право објашњење.“

„Добро, шта си сазнао?“ упита Алвин помало нестрпљиво. „Зна ли он било шта о Седам Сунаца?“

Хилваров ум и даље је изгледао веома одсутан.

„Саздале су их многе расе, укључујући ту и нашу“, рече замишљено. „Он може да ми пружи овакве чињенице, али изгледа да не схвата њихово значење. Мислим да је свестан прошлости, али да није у стању да је растумачи. Све што се икада догодило као да је збркано у његовој свести.“

За тренутак је одсутно застао, а онда му се лице озари.

„Само нам једно преостаје; на неки начин морамо одвести Ванамонда на Земљу како би га проучили наши философи.“

„Да ли ће то бити безбедно?“ упита Алвин.

„Хоће“, одговори Хилвар, помисливши како је последња пријатељева опаска била несвојствена за њега. „Ванамонд је пријатељски расположен. Чак и више од тога, у ствари; веома је благонаклон.“

Истог трена, једна помисао која је већ дуго титрала на самом рубу Алвинове свести наједном му је јасно блеснула пред очима. Сетио се Крифа и свих малих животиња које су непрестано бежале, што је разљућивало или узхемиравало Хилварове пријатеље. Такође му је пао на памет — како је сада само далеко изгледао! — зоолошки циљ његовог похода у Шалмиран.

Хилвар је пронашао новог мезимца.

Јесераку је пало на ум да би ова конференција изгледала сасвим незамисливо до пре свега неколико дана. Шест посетилаца из Лиса седело је наспрам Већа, за столом постављеним преко отвореног краја потковице. Постојала је извесна иронија у сећању да је не тако давно Алвин стајао на истом месту и саслушао одлуку Већа да Диаспар мора поново бити затворен од света.

Сада је свет уз одмазду продро унутра — и то не само свет, већ и Васељена.

Веће је већ било промењено. Недостајало је чак пет његових чланова. Они нису били у стању да се суоче са одговорностима и проблемима што су их сада чекали и зато су радије кренули Кедроновим стопама. То је доказ, помислио је Јесерак, да је Диаспар пропао, ако толико његових житеља није у стању да прихвати први изазов у много милиона година. Више хиљада грађана већ је побегло у кратак заборав Банки Сећања, са надом да ће криза проћи када се пробуде и да ће Диаспар поново бити онај стари. Али чекало их је разочарење.