Артур Кларк - Град и звезде

Овде није било места за њега; када се испитивање заврши, одговори ће му бити саопштени.

Отворио је врата бескраја, а онда осетио страхопоштовање — чак и преплашеност — пред оним што је учинио. За властито добро, морао је да се врати у сићушан, познати свет Диаспара и да потражи његово окриље, док буде сводио рачуне својих снова и стремљења. Било је ту ироније; онај ко је презрео град да би похрилио ка звездама, сада се враћао кући као заплашено дете које бежи у мајчине скуте.

Диаспар није био баш задовољан што поново види Алвина. Град је и даље био узаврео, попут неке џиновске кошнице која је жестоко уздрмана штапом. Још се невољно суочавао са стварношћу, али они који су одбијали да признају постојање Лиса и спољњег света нису више имали где да се сакрију. Банке Сећања престале су да их примају; они који су покушали да побегну у снове и да потраже прибежиште у будућности сада су узалуд одлазили у дворану стварања.

Растачући, хладни пламен није их чекао, тако да се нису могли пробудити, са испраним умовима, сто хиљада година даље низ реку времена. Никакве молбе упућене Централном Компјутеру нису вределе, нити је он објашњавао разлоге онога што је чинио. Неуспеле прибеглице морале су да се тужно врате у град и да отворено погледају у очи проблемима свог времена.

Алвин и Хилвар спустили су се на периферију парка, недалеко од Већнице. Све до последњег тренутка Алвин није био сигуран да ли ће му успети да уведе брод у град кроз штитнике који су ограђивали његово небо од спољењг света. Небески свод Диаспара, као и све друго у вези са њим, био је вештачки, или бар добрим делом такав. Ноћ, са својим звезданим подсетницима на све оно што је Човек изгубио, никада није смела да угмиже у град; он је такође био заштићен од олуја које су понекад беснеле пустињом, испуњавајући ваздух покретним зидовима песка.

Невидљиви стражари пустили су Алвина да прође и када се Диаспар распостро под њим, он је најзад схватио да се вратио кући. Ма колико снажно осећао зов Васељене и свих њених тајни, он је ту рођен и ту припада. Град га никада није задовољавао, али он би му се увек враћао.

Превалио је пола пута кроз Галаксију да би схватио ову једноставну истину.

Гомила се окупила још пре но што се брод спустио и Алвин се упитао како ће га примити његови суграђани, сада када се вратио. Посматрајући видеоекран пре но што ће отворити ваздушну комору, лако је могао разабрати њихова лица. Преовлађујуће осећање као да је била радозналост. Нешто што је само по себи било ново у Диаспару. Са њом је била измешана зебња, пошто су се местимично могли уочити непогрешиви знаци страха. Као да нема никог, помисли Алвин помало суморно, ко се радовао његовом повратку.

С друге стране, за Веће је он сигурно био добродошао, премда не из чисто пријатељских побуда. Иако је он изазвао ову кризу, нико осим њега није могао да пружи чињенице на којима ће се темељити будућа политика. Био је саслушан са великом пажњом, док је описивао лет до Седам Сунаца и сусрет са Венамондом. Онда је одговарао на многобројна питања, са стрпљивошћу која је вероватно изненадила његове саговорнике. Убрзо је открио да их највише тишти страх од Освајача, иако уопште нису помињали то име; били су очигледно несрећни када је он непосредно изишао на среду са тим проблемом.

„Ако се Освајачи још налазе у Васељени“, рече Алвин Већу, „онда сам их ја јамачно морао срести у самом њеном средишту. Али у систему Седам Сунаца не постоји разуман живот; ми смо то већ погодили пре но што нам је Венамонд потврдио. Сматрам да су Освајачи отишли веома давно; Венамонд, који је у најмању руку стар исто колико и Диаспар, сасвим сигурно не зна ништа о њима.“

„Пало ми је нешто на ум“, рече изненада један од већника. „Можда је Венамонд потомак Освајача, на неки начин који је сада изван наше моћи поимања. Заборавио је своје порекло, али то не значи да једнога дана не би поново могао да буде опасан.“

Хилвар, који је био присутан само као посматрач, није сачекао на допуштење да говори. Било је то први пут да га је Алвин видео љутитог.

„Венамонд је погледао у мој ум“, рече, „а и ја сам мало завирио у његов. Моји сународници већ су много научили о њему, премда још нису открили шта је он заправо. Али једно је извесно: пријатељски је расположен и било му је драго што нас је пронашао. Немамо га се због чега бојати.“

Завладала је кратка тишина после овог иступа и Хилвар је одахнуо са помало сметеним изразом лица. Било је уочљиво да је напетост попустила у Већници, као да се неки тмурни облак подигао са духова присутних. Разуме се, Председник није извршио своју дужност и прекорио Хилвара због овог упада.