Артур Кларк - Град и звезде

Био је убеђен да ће Геран извршити задатак што га је поставио пред себе. Јесерак ће можда бити одвећ стар да наруши устројство једног животног века, ма како био спреман да почне изнова. То није било важно, пошто ће остали успети, вођени вештом руком психолога из Лиса. А чим неколицина утекне из ропства старог милијарду година, биће само питање времена пре но што и остали крену њиховим трагом.

Упитао се шта ће се догодити са Диаспаром — и Лисом — када баријере буду потпуно срушене.

На неки начин, најбоља својства обе културе морају се сачувати и стопити у нову и здравију заједницу. Задатак је био ванредно тежак и захтевао је свеколику мудрост и стрпљење обе популације.

Неке потешкоће будућег усаглашавања већ су почеле да се испољавају. Посетиоци из Лиса су, веома љубазно, одбили да живе у кућама које су им додељене у граду. Они су сами припремили своје привремено боравиште у парку, у средини која их је подсећала на Лис. Хилвар је био једини изузетак; иако му се није допадало да живи у кући са неодређеним зидовима и кратковечним намештајем, храбро је прихватио Алвиново гостопримство, успокојен обећањем да ту неће дуго остати.

Хилвар се никада у живот није осетио усамљеним, али је у Диаспару и то искусио. Град му се чинио необичнији него Лис Алвину, а бескрајна сложеност и огромно мноштво странака који су закрчили сваки центиметар простора око њега почели су да га тиште и узрујавају. На веома танан начин, познавао је свакога у Лису, без обзира да ли се срео са њим или не. Ни за хиљаду животних векова, међутим, не би могао упознати свакога у Диаспару и та чињеница га је растужила, премда је схватио да је посреди сасвим неразумно осећање. Само га је оданост према Алвину задржавала у свету који није имао ништа заједничко са његовим.

Често је покушавао да испита своја осећања према Алвину. Знао је да му пријатељство потиче из истог врела које је напајало наклоност према свим малим и храбрим бићима. То би вероватно зачудило оне који су Алвина сматрали упорним, тврдоглавим и егоцентричним човеком, коме није била потребна ничија приврженост и који није умео да је узврати уколико би му била понуђена.

Хилвар је био боље упућен; нагонски је то осетио још од самог почетка. Алвин је био истраживач, а сви истраживачи траже нешто што су изгубили. Само се ретко догађа да то и пронађу, а још ређе да их чин проналажења учини срећнијим него само трагање.

Хилвар није знао шта Алвин тражи. Покретале су га силе које су веома давно ставили у покрет они генијални људи што су са тако настраном умешношћу саздали Диаспар — или можда они још генијалнији који су им се супротставили. Као и свако људско биће, Алвин је у извесној мери био машина, чија је делања унапред одређивало наслеђе. То, међутим, није изменило његову потребу за разумевањем и присношћу, нити га је учинило безосећајним према усамљености и осујећености. Властитом народу он је понекад изгледао као такво необјашњиво биће, да су они сметали с ума како он и даље дели иста осећања с њима. Био је потребан тек странац, из потпуно другачије средине, да га види као нормално људско створење.

У току неколико дана после доласка у Диаспар, Хилвар се срео са више људи него током ранијег живота. Упознавао се са њима, али практично никога није упознао. Због своје збијености, житељи града били су у тој мери уздржљиви да им се тешко могло приближити. Једину осамљеност имали су у властитом уму и ње су се држали чак и када би се налазили усред бескрајних друштвених активности Диаспара. Хилвар их је сажаљевао, мада је знао да њима та наклоност није потребна. Они уопште нису схватали чега се лишавају — нису имали појма о топлом чувству заједништва, о осећају припадности, које је повезивало све јединке у телепатском друштву Лиса. Штавише, било је очигледно — премда из уљудности то нико није отворено показао

да га већина људи са којима је разговарао сматра достојним жаљења због суморног и једноличног живота који води.

Еристона и Етанију, Алвинове чуваре, Хилвар је брзо отписао као љубазне, али крајње збуњене и безличне појединце. Веома га је помело када је чуо да се Алвин позива на њих као на оца и мајку — пошто су ови изрази у Лису задржали своје древно биолошко значење. Био је потребан стални напор уобразиље да би се имало на уму како су творци Диаспара опозвали законе живота и смрти, а постојали су тренуци када се Хилвару чинило да је, без обзира на сву живост око њега, град полупразан зато што није било деце.