Артур Кларк - Град и звезде

Питање је очевидно изазвало извесну пометњу и одговор је уследио помало преко воље.

„Наравно да смо се посаветовали са Централним Компјутером. Казао нам је да поступамо према властитој пресуди.“

Алвин је то очекивао. Централни Компјутер водио је састанак са Већем у истом тренутку док је разговарао са њим — истовремено, заправо, док је био удубљен у милион других послова у Диаспару. Знао је, исто као и Алвин, да је свака одлука коју Веће сада донесе сасвим неважна. Будућност се потпуно измакла њиховом упливу истог трена када су, у блаженом незнању, закључили да је криза безбедно премошћена.

Алвин се није осетио надмоћним, нити је уживао у наслућивању предстојећег тријумфа, када је погледао те будаласте старце који су себе сматрали владаоцима Диаспара. Он је видео правог владаоца града и разговарао је са њим у загробној тишини његовог блиставог, подземног света. Овај сусрет потро је готово сваку надменост у његовој души, али ње је ипак остало довољно за последњу опасност која ће надмашити све претходне.

Док се опраштао од Већа, питао се да ли их изненађује његово мирно покоравање и одсуство озлојеђености због затварања пута за Лис. Проктори га нису следили; није се више налазио под присмотром, бар не на тако неприкривен начин. Само је Јесерак кренуо за њим из Већнице у шаролике улице.

„Дакле, Алвине?“ рече он. „Владање ти је било беспрекорно, али мене не можеш обманути.

Шта си сад смислио?“

Алвин се осмехну.

„Знао сам да ћеш нешто посумњати; ако пођеш са мном, показаћу ти зашто подземни пут за Лис није више важан. Постоји још један опит који бих желео да опробам; ништа ти се неће догодити, сем што ти се можда неће допасти.“

„Врло добро; ја се и даље сматрам твојим старатељем, премда изгледа да су улоге сада промењене. Куда то намераваш да ме водиш?“

„Идемо у Лоранову Кулу, одакле ћу ти показати свет изван Диаспара.“

Јесерак је побледео, али је сачувао присуство духа. А онда, као да нема поверења у властите речи, укочено је климнуо и кренуо за Алвином на глатко склиску површину покретног пута.

Јесерак се није уплашио док су корачали тунелом којим је хладан ветар вечито дувао у Диаспар. Тунел се сада променио; камена решетка која је спутавала приступ спољнем свету нестала је. Она више није служила никаквој структуралној сврси и Централни Компјутер ју је уклонио без речи противљења када је Алвин то затражио. Касније ће можда наложити мониторима да се поново сете решетке и да је врате у постојање. Али за сада тунел је избијао, незапретен и ненадгледан, на спољне, окомите градске зидине.

Тек када је Јесерак стигао готово до руба ваздушне цеви, постало му је јасно да се спољни свет налази тик пред њим. Погледао је према све ширем кругу неба, а кораци су почели да му бивају све несигурнији, да би коначно застао. Алвин се сетио како се Алистра окренула и побегла главом без обзира са овог места и упитао се да ли ће моћи да нагна Јесерака да крене још мало напред.

„Молим те само да погледаш“, обрати му се он, „а не да напустиш град. Сигуран сам да то можеш учинити!“

За време свог краткотрајног боравка у Ерлију, Алвин је видео како једна мајка учи своје дете да хода. Тај призор му је неодољиво пао на ум док је подстицао Јесерака да настави ходником, охрабрујући га сваки час у његовом невољном напредовању корак по корак. За разлику од Кедрона, Јесерак није био кукавица. Није презао да се ухвати укоштац са самим собом, али та борба је била очајничка. Алвин је изгледао подједнако исцрпљен као и његов тутор, када му је коначно пошло за руком да доведе Јесерака до места одакле је могао видети целокупно, незапретено пространство пустиње.

Када се једном нашао ту, занимљивост и чудесна лепота призора, тако различитог од свега са чим се Јесерак сусретао у овом или претходним животима, као да су надвладали његов страх.

Очевидно је био опчињен огромношћу видика сатканог од валовитих пешчаних дина и удаљених, древних брда. Било је позно поподне и убрзо ће цео крај прекрити плашт ноћи која се никада није спуштала на Диаспар.

„Молим те да дођеш овамо“, рече Алвин, говорећи брзо, као да му тешко полази за руком да обуздава нестрпљење. „Схватио сам да ти заслужујеш више од било ког другог да видиш где су ме путеви одвели. Хтео сам да ти покажем пустињу, али истовремено да будеш очевидац онога што ћу сад предузети, како би Веће знало шта сам учинио.

Као што сам рекао Већу, довео сам овог робота из Лиса у нади да ће Централни Компјутер бити у стању да отклони блокаду којом је његово сећање запретао човек по имену Господар.