Артур Кларк - Град и звезде

Алвин је пожалио што је повео реч о овом предмету и после кратког менталног колебања закључио је да би и он требало да прибегне истој тактици и да се претвара да му никакво питање није упућено. У сваком случају, поуздано је утврдио бар једну ствар: Централни Компјутер био је потпуно приправан да се ухвати укоштац са сваком неочекиваном замком која може постојати у роботовим јединицама сећања. Алвин није желео да види машину сведену на гомилу гвожђурије; уместо тога, знатно би је радије вратио у Шалмиран са неугроженим тајнама.

Чекао је што је могао стрпљивије да се збије неми, бестелесни сусрет два интелекта. Било је то огледање два ума, које је створио људски геније у давно запретеном златном добу свог највећег достигнућа. Сада су се обојица налазила далеко изван моћи поимања било ког живог човека.

Много минута касније поново је прозборио шупаљ, неодређен глас Централног Компјутера.

„Успоставио сам делимичан контакт“, рече. „Сада бар знам природу блокаде и мислим да сам открио због чега је постављена. Постоји само један начин на који се она може отклонити.

Тек када Велики дођу на Земљу, овај робот ће поново проговорити.“

„Али то је бесмислено“, успротиви се Алвин. „И други Господарев следбеник веровао је у њих и покушао је да објасни шта су они значили по нас. Али углавном је причао неразумљивости.

Велики никада нису постојали, нити ће икада постојати.“

Изгледало је да се нашао у ћорсокаку и осетио је горко, беспомоћно разочарање. Пут до истине запречиле су му жеље једног човека који је био сишао с ума и који је умро пре милијарду година.

„Можда си у праву“, рече Централни Компјутер, „када кажеш да Велики никада нису постојали.

Али то не значи да они никада неће постојати.“

Поново је уследила дуга тишина, док је Алвин размишљао о значењу ове опаске, а умови двају робота поново успостављали свој танани контакт. А онда, без икаквог предзнака, он се обрео у Шалмирану.

Све је било у длаку исто као и прошли пут: велика абоносна увала упијала је светлост сунца, али је није одражавала ка оку. Стајао је међу рушевинама утврђења, гледајући преко језера, чија је непомична водена површина указивала да џиновски полип сада представља само разлучени облак анималкула, а не више устројено биће, способно да осећа.

Робот се и даље налазио уз њега, али од Хилвара није било ни трага. Није имао времена да размисли о овој необичности, нити да се забрине због одсуства пријатеља, пошто се готово истог трена догодило нешто тако фантастично, да су му све остале ствари ишчилеле из ума.

Небо је почело да се располућује на двоје. Танак клин таме пружао се од обзорја до зенита, лагано се ширећи, као да се тмина и хаос заривају у Васељену. Клин је неумољиво продирао, све док није обухватио четвртину неба. И поред све упућености у чињеничку стварност астрономије, Алвин се није могао отети свепрожимајућем утиску да се он и његов свет налазе под великом, плавом куполом — коју сада нешто пробада споља.

Клин тмине престао је да се шири. Силе које су га изазвале гледале су надоле, у светиграчку коју су откриле, можда распредајући међу собом да ли је он уопште вредан њихове пажње. Под овим космичким мотрењем, Алвин није осетио ни узнемиреност, ни ужас. Знао је да се налази лицем у лице са силом и мудрошћу пред којима је човек могао осећати страхопоштовање, али не и страх.

А онда је пала одлука: утрошиће један делић Вечности на Земљу и њене житеље. Долазили су кроз прозор који су отворили у небу.

Попут искри из неке небеске ковачнице, почели су се сливати на Земљу. Њихов прилив постојао је све замашнији и на крају се са небеса обрушавао пламени водопад, распрскавајући се у локве течне светлости када је стизао до тла. Алвин није морао да чује речи које су му зазвучале у ушима попут благослова:

Велики су дошли.

Пламен је стигао до њега, али није пекао. Било га је посвуда: испуњавао је велику увалу Шалмирана својим златним сјајем. Посматрајући у чуду, Алвин је приметио да то није безоблична струја светлости, већ да поседује облик и склоп. Почео је да се растаче у разазнатљива обличја, да се сакупља у засебне огњене ковитлаце. Ова вртложја окретала су се све брже и брже око својих оса, док су им се средишта узносила, образујући стубове, у којима је Алвин успео да разабере тајанствено ишчезавајуће приказе. Из ових блиставих тотемских каријатида допирала је танана музичка мелодија, бескрајно удаљена и очаравајуће пријатна.