Артур Кларк - Град и звезде

Иако је Јесерак покушао да испита Алвина док су се враћали у Већницу, ништа није сазнао о његовом разговору са Централним Компјутером. Није то била само пука уздржаност с Алвинове стране; и даље је био опчињен оним што је видео, одвећ опијен успехом, да би водио неки сувишни разговор. Јесерак је морао да испољи велико стрпљење и надао се да ће Алвин коначно изићи из транса.

Улице Диаспара купале су се у светлости која се чинила сасвим бледом у поређењу са блештавошћу града машина. Али Алвин их уопште није примећивао; на њега више није деловала позната лепота великих кула које су промицале поред њега или љубопитљиви погледи суграђана.

Пало му је на памет да је веома необично како је све што му се догађало водило ка овом тренутку. Од часа када је срео Кедрона, догађаји као да су аутоматски потекли ка унапред одређеном циљу. Монитори, Лис, Шалмиран — на сваком кораку могао је скренути са правог пута, али нешто га је водило напред. Да ли је сам био творац своје судбине, или је представљао посебног миљеника Усуда? Можда је посреди била пука вероватноћа, деловање закона случаја. Било који човек могао је пронаћи пут на коме је он оставио своје трагове и небројено пута у прошлости и други су стигли готово докле и он. Ти претходни Јединствени: на пример, шта се догодило са њима? Можда је он напросто био први који је имао среће.

Током целог пута натраг кроз улице Диаспара, Алвин је успостављао све приснију и приснију везу са машином коју је ослободио вешевековног ропства. Она је одувек била у стању да прима његове мисли, али раније он није могао знати да ли ће извршити наређења која јој издаје.

Сада је ове неизвесности нестало; могао је да разговара са њом као и са сваким људским створом. Додуше, пошто није био сам, наложио јој је да се не служи говорним језиком, већ једноставним мисленим сликама које је он био у стању да појми. Понекад га је вређала чињеница што роботи могу без тешкоћа међусобно да опште на телепатском нивоу, док је то Човеку било немогуће — изузев у Лису. Била је то још једна способност коју је Диаспар изгубио или које се хотимице одрекао.

Наставио је бешуман, али у неколико једностран разговор док су чекали у предворју Већнице. Било је немогуће не упоредити околности у којима се сада налазио са онима из Лиса, када су Серанис и њени сарадници покушали да га потчине својој вољи. Надао се да неће бити потребе за новим сукобом, али уколико би до њега ипак дошло, он је сада био далеко боље припремљен.

Већ први поглед на лица чланова Већа рекао је Алвину какву су одлуку донели. Није био ни изненађен, нити особито разочаран; такође није испољио ниједно осећање које су Већници можда очекивали док је слушао Преседника.

„Алвине“, поче Председник, „веома брижљиво смо размотрили околности до којих је довело твоје откриће и донели смо једногласну одлуку. Пошто нико не жели икакве промене у нашем начину живота, као и с обзиром на то да се свега једном у много милиона година рађа неко ко је способан да изиђе из Диаспара, под условом да је то изводљиво, сматрамо да тунелски систем за Лис није неопходан и да, у ствари, може представљати извор опасности. Улаз у халу са покретним путевима био је стога запретен.

Штавише, пошто није искључена могућност да постоје и други путеви који воде из града, извршиће се преглед јединица сећања монитора. Он је већ почео.

Такође смо размотрили шта би и да ли би нешто требало предузети у погледу тебе. С обзиром на твоју младост и на посебне околности око твог рођења, закључено је да не можеш бити кажњен за оно што си учинио. У ствари, отклонивши могућу опасност по наш начин живота, ти си граду учинио услугу и ми ти због тога дугујемо захвалност.“

Огласио се пљесак и на лицима већника појавио се израз задовољства. Сложене околности брзо су разрешене, избегли су неопходност да строго казне Алвина и сада су се могли разићи с осећањем да су, као водећи грађани Диаспара, извршили своју дужност. Уз мало среће, можда ће протећи векови пре но то опет буду морали да се сакупе.

Председник је погледао Алвина с ишчекивањем; можда се надао да ће им Алвин узвратити истом мером и да ће изразити захвалност већу што га је тако лако разрешило кривице. Али чекало га је разочарење.

„Смем ли нешто да питам?“ рече Алвин учтиво.

„Разуме се.“

„Централни Компјутер је јамачно одобрио ваше одлуке?“

У нормалним околностима било је прилично неумесно поставити овакво питање. Веће није било дужно да правда своје одлуке, нити да објашњава како их је донело. Али Алвин је уживао поверење Централног Компјутера из неког необјашњивог разлога. Налазио се у повлашћеном положају.