Артур Кларк - Град и звезде

Тешко је разговарати са приказом која испуњава читав простор око вас. Алвинове речи као да су замирале у празном ваздуху истог часа када би их изговорио.

„Шта сам ја?“ упита он.

Да је ово питање поставио једној од обавештајних машина из града, знао је какав би одговор добио. У ствари, он је то често чинио, а одговор је увек гласио: „Ти си Човек.“ Сада се, међутим, налазио пред интелигенцијом потпуно различитог реда, тако да није било потребе за брижљивом семантичком тачношћу. Централни Компјутер ће знати на шта он мисли, али то још никако није значило и да ће му одговорити.

И одиста, уследио је управо онакав одговор каквог се прибојавао.

„Не могу да одговорим на то питање. Када бих то учинио, открио бих наум мојих твораца, а самим тим бих га и обезвредио.“

„Онда је моја улога предвиђена када је град подигнут?“

„То се може рећи и за све остале људе.“

Овај одговор нагнао је Алвина на размишљање. Централни Компјутер казао је истину; људски житељи Диаспара били су пројектовани подједнако темељито као и његове машине.

Чињеница да је јединствен давала је Алвину необичан осећај властите реткости, али то није безусловно била врлина.

Постало му је јасно да овде више не може сазнати ништа што би му помогло да разреши тајну свог порекла. Било је бескорисно покушавати да се обмане ова огромна интелигенција, или се надати да ће она открити податке које јој је наложено да чува. Алвин није био прекомерно разочаран; осећао је да већ почиње да докучује истину, али то у сваком случају није представљало главни разлог његове посете.

Бацио је поглед на робота кога је довео из Лиса и упитао се како да предузме следећи корак. Овај је могао насилно да реагује, уколико сазна шта Алвин спрема, тако да је било особито важно да не чује оно што је Алвин хтео да каже Централном Компјутеру.

„Можеш ли да обезбедиш зону тишине?“ упита.

У истом часу, искусио је непогрешиви осећај 'смрти', потпуно пригушење свих звукова, којим се одликовала оваква зона. Када му се Компјутер поново обратио, глас му је био необично звонак и опор. „Нико нас не може чути. Реци шта желиш.“

Алвин погледа робота; и даље се налазио у истом положају. Изгледало је да ништа не подозрева; можда уопште није био у праву када је претпоставио да овај кује неке своје планове. Није искључено да је пошао са њим у Диаспар као верни, поверљиви слуга; у том случају, ово што је Алвин сада намеравао да предузме могло је представљати крајње неумесну нискост.

„Чуо си како сам наишао на овог робота“, поче Алвин. „Он сигурно располаже непроцењивим знањем о прошлости, чак до оних времена када још није постојао град какав ми познајемо. Можда ће моћи да нам каже нешто и о другим световима осим Земље, будући да је пратио Господара на његовим путовањима. На невољу, говорни водови су му блокирани.

Не знам у којој је мери ова блокада отпорна, али молим те да је отклониш.“

Глас му је звучао загробно и шупље, пошто је зона тишине упијала сваку реч пре но што би ова произвела одјек. Чекао је у невидљивој и муклој празнини да му молба буде услишена или одбијена.

„Твој захтев се суочава са два проблема“, узврати Компјутер. „Један је моралне, а други техничке природе. Овај робот је програмиран да извршава наређења само једног одређеног човека. Каква права имам да изменим ово, чак и ако могу?“

Алвин је предвидео ово питање и припремио неколико одговора на њега.

„Није нам познат тачан вид Господареве забране“, узврати он. „Уколико можеш да разговараш са роботом, пробај да га убедиш да су се сада промениле околности у којима је блокада постављена.“

Наравно, био је то очигледан потез. Алвин га је и сам повукао, но без успеха; надао се да ће Централни Компјутер, са својим несравњиво већим менталним моћима, моћи да учини оно што њему није пошло за руком.

„То искључиво зависи од природе блокаде“, уследио је одговор. „Могуће је, на пример, поставити такву блокаду која би, уколико би неко неовлашћено посегао у њу, изазвала брисање садржаја ћелија сећања. Не верујем, међутим, да је Господар располагао са довољно умећа за тако нешто; за то је потребна веома специјализована техника. Питаћу твоју машину да ли се у њеним јединицама памћења налази вод за брисање.“

„Али шта“, узбуђено узвикну Алвин, „ако и само питање о постојању вода за брисање доводи до брисања памћења?“

„Постоји уобичајени поступак за овакве случајеве и ја ћу га се придржавати. Издаћу другостепена упутства, рекавши машини да пренебрегне моје питање, уколико таква замка постоји. Она ће се онда неминовно суочити са логичким парадоксом; без обзира на то да ли ми одговори или се уздржи од одговора, прекршиће првостепена упутства. У таквим околностима сви роботи поступају на исти начин како би заштитили себе. Они једноставно искључе улазне водове и делају као да им није постављено питање.“