Артур Кларк - Град и звезде

После кратког испробавања, Алвин је приземио свој брод на оброку брда са кога је први пут угледао Лис. Машином се могло сасвим лако управљати; требало је само да назначи општу жељу, а робот би се побринуо за појединости. Претпостављао је да би он пренебрегао опасне или неизводљиве налоге, премда Алвин уопште није имао намеру да изда тако нешто уколико се може избећи. Алвин је био сасвим сигуран да нико није видео његов долазак. То му се чинило прилично важним, пошто није имао никакву жељу да се поново ухвати укоштац са Серанисиним менталним моћима. Науми су му још били неодређени, али од када је успоставио пријатељске односе са роботом, одстранио је сваку опасност. Робот је могао да дела као његов заступник, док би он остао на безбедном у броду.

Није срео никога на путу за Ерли. Било је необично седети у броду док вам се видно поље сасвим лако креће познатом стазом, а шапати шуме одзвањају у ушима. Још није био у стању да се потпуно поистовети са роботом, а и вештином управљања није баш највичније овладао.

Било је готово вече када је стигао у Ерли, а мале куће пливале су у локвама светлости. Алвин се држао сенке и већ је готово стигао до Серанисине куће када је откривен. Наједном се разлегло љутито, реско зујање и поглед су му запречили лепети крила. Нехотично се тргао пред овим налетом; а онда му је постало јасно шта се догодило. Криф је још једном изражавао своју одбојност према свему што је летело без крила.

Не хотевши да повреди дивно, али глупо створење, Алвин је зауставио робота и издржао кишу удараца што је могао постојаније. Иако је удобно седео на удаљености од једне миље, устукнуо би при сваком лепету; најзад је одахнуо када је Хилвар изишао да види у чему је ствар.

Када му се господар приближио, Клиф се повукао, и даље злокобно зујећи. У тишини која је потом уследила, Хилвар је неко време гледао робота, а онда се осмехнуо.

„Здраво, Алвине“, рече. „Драго ми је што си се вратио. Или си можда још у Диаспару?“

По ко зна који пут, Алвин је осетио завидљиво дивљење према хитрини и тачности Хилваровог ума.

„Не“, рече он, упитавши се истог часа колико јасно робот одражава његове речи. „Налазим се у Ерлију, не много далеко. Али за сада остајем овде.“

Хилвар се насмеја.

„Мислим да си у праву. Серанис ти је опростила, али што се Скупштине тиче… но, добро, то је друга ствар. Управо се сада одржава скуп, први који је икада приређен у Ерлију.“

„Хоћеш да кажеш“, упита Алвин, „да су ваши већници дошли овамо? С обзиром на телепатске моћи којима располажете, такав сусрет ми се не чини неопходним.“

„Они су збиља ретки, али постоје тренуци када се сматрају пожељним. Нисам упућен у тачну природу кризе, али тројица сенатора су већ овде, а остали се сваког часа очекују.“

Алвин није могао обуздати осмех при помисли како се догађаји у Диаспару верно одражавају овде. Ма куда да се кретао, изгледало је да сада посвуда оставља за собом траг ужаснутости и узбуђености.

„Мислим да не би било рђаво“, рече, „ако бих могао да се обратим вашој Скупштини, под условом да то не угрози моју безбедност.“

„Смео би без бојазни да лично дођеш овамо“, рече Хилвар, „ако ти Скупштина обећа да неће поново покушати да ти запоседне ум. У супротном, боље би било да останемш ту где јеси.

Повешћу робота до сенатора… биће прилично усплахирени када га буду видели.“

Док је ишао за Хилваром у кућу, Алвина је прожео пријатан, али варљив осећај уживања и раздраганости. Сретао се са владарима Лиса на знатно равнијој нози него прошли пут; иако није био киван на њих, допадало му се сазнање да је сада господар ситуације и да му се у рукама налазе моћи које ни сам још није до краја разабрао.

Врата просторије у којој се одржавао скуп била су затворена и требало је да прође извесно време пре но што је Хилвар призвао пажњу на себе. Умови сенатора изгледали су у тој мери заокупљени да је било веома тешко уплести им се у мисаоне токове. А онда су се зидови невољно размакли и Алвин је брзо увео робота у просторију.

Тројица сенатора укочила су се у столицама када је он кренуо према њима, али је преко Серанисионог лица прострујао тек трептај изненађења. Можда ју је Хилвар већ упозорио, или је можда она очекивала да ће се Алвин раније или касније вратити.

„Добро вече“, рече он веома учитиво, као да је ово заступничко наступање представљало нешто најприродније. „Решио сам да се вратим.“

Њихово изненађење прилично је надмашило Алвинова предвиђења. Први се прибрао један млади сенатор пепељасте косе.