Артур Кларк - Град и звезде

Тема је била Диаспар. Описао је град онако како га је видео последњи пут, уснулог на прсима пустиње, са кулама које блистају попут очаравајућих дуга спрам неба. Из ризнице сећања призвао је напеве које су песници старине спевали у славу Диаспара, а онда је казивао о небројеним људима који су провели животе повећавајући му лепоту. Немогуће је, рекао им је, икада исцрпсти блага града, ма колико се живело; увек постоји нешто ново. Затим је описивао нека чуда која су произвели житељи Диаспара; покушао је да им дочара бар трачак љупкости коју су уметници прошлости створили за вечно дивљење будућих нараштаја. Питао се, помало замишљено, да ли је стварно музика Диаспара представљала последње звуке које је Земља одаслала ка звездама.

Саслушали су га до краја, не прекидајући га питањима. Када је завршио, било је веома касно и он се осетио уморним више него икада раније, бар колико га је сећање служило. Напор и узбуђење дугог дана коначно су се почели одржавати на њему и готово истог часа он је утонуо у сан.

Када се пробудио, обрео се у непознатој просторији и било му је потребно извесно време да схвати да се више не налази у Диаспару. Са повратком свести и светлост се појачавала око њега; купао се у благом, хладњикавом зрачењу јутарњег сунца, које се сливало кроз сада прозирне зидове. Лежао је у дремљивој омамљености, присећајући се догађаја претходног дана и питајући се какве ли је силе сада ставио у покрет.

Уз нежан, музички тон, један од зидова почео је да се набира нагоре, на тако сложен начин да га око није могло сасвим разабрати. Кроз отвор који је настао промолио се Хилвар и погледао Алвина са изразом који је предтсављао мешавину шале и збиље.

„Сада када си се пробудио, Алвине“, рече он, „можда ћеш ми најзад казати шта даље имаш у плану и како ти је пошло за руком да се вратиш овамо. Сенатори су управо отишли да виде у чему је ствар са подземним пролазом; није им јасно како си успео да се послужиш њиме. Питам се да ли је то уопште тачно.“

Алвин скочи из постеље и снажно се протегну.

„Можда је боље да их зауставимо“, рече. „Не желим да само траће време. Што се тиче питања које си ми поставио, ускоро ћу ти показати одговор на њега.“

Сенатори су стигли тек у близину језера и две скупине измењаше лаке наклоне. Истражни одбор видео је да је Алвину познато куда се он запутио, а овај неочекивани сусрет очигледно га је довео у недоумицу.

„Бојим се да сам вас ноћас упутио на погрешан траг“, рече Алвин весело. „Нисам дошао у Лис старим путем, тако да је ваш труд око његовог затварања био сасвим непотребан. Штавише, и диаспарско Веће такође је запрело свој крај, али исто тако без стварног разлога.“

Лица сенатора представљала су огледало суште збуњености, док су решења смењивала једно друго у њиховим умовима.

„Како си онда стигао овамо?“ упита вођа. Изненада је блеснуо трачак разумевања у његовим очима и Алвин помисли да је овај почео да нагађа истину. Питао се да није можда ухватио наређење које је његов ум управо послао преко планина. Али ништа није казао, већ је само у тишини упро прстом према северном делу неба.

Одвећ брзо да би је око пратило, једна сребрна игла светлости направила је лук преко планина, остављајући за собом усијани траг дугачак читаву миљу. А онда се зауставила, двадесет хиљада стопа изнад Лиса. Није било успоравања, нити полаког кочења њене џиновске брзине.

Зауставила се тако нагло, да је око наставило да се креће замишљеном путањом њеног кретања још добру четвртину неба, пре но што је мозгу успело да га обузда. Одозго се разлегао моћан пуцањ грома: звук ваздуха који је пролазак брода потиснуо и сабио. Сјајно блистајући на сунцу, летелица се убрзо спустила на обронак брда, стотинак метара даље.

Тешко се могло рећи ко је више изненађен, али Алвин је први повратио присуство духа. Док је ишао, готово трчећи, према броду, упитао се да ли он и иначе путује на овај метеорски начин.

Помисао је била узнемирујућа, премда за време пута уопште није имао осећај кретања. Знатно је више, међутим, доводила у забуну чињеница да је до пре само једног дана ово блештаво обличје лежало скривено испод дебелог слоја стена чврстих попут челика: ту облогу и даље је имала на себи када се ослободила загрљаја пустиње. Тек када је Алвин стигао до брода и опекао прсте пошто их је неопрезно ставио на труп летелице, постало му је јасно шта се, у ствари, догодило. Близу крменог дела и даље је било трагова земље, али она се растопила у лаву. Све остало је отпало, оставивши непокривен постојани спољни омотач, кога нису могли да окрње ни време, нити било која природна сила.