Артур Кларк - Град и звезде

„Како си дошао овамо?“ промуца.

Разлог његовог запрепашћења био је очигледан. Баш као и Диаспар, Лис је такође запрео подземни пут.

„Зашто, па дошао сам овде на исти начин као и прошли пут“, рече Алвин, не могавши да одоли искушењу да се не нашали на њихов рачун.

Двојица сенатора оштро погледаше трећега, који само рашири руке у знак осујећене резигнације. А онда поново проговори младић који му се већ обратио.

„Зар ниси наишао ни на какве потешкоће?“ упита.

„Баш никакве“, рече Алвин, решен да повећа њихову пометњу. Схватио је да му је то пошло за руком.

„Вратио сам се“, настави он, „по слободном избору и зато што имам неке важне новости за вас. Међутим, с обзиром на нашу претходну несугласицу, за сада ћу остати по страни. Ако се појавим лично, да ли ми обећавате да више нећете покушати да ограничите моје кретање?“

За тренутак, нико није ништа проговорио и Алвин се упита какве се мисли сада бешумно измењују. А онда, Серанис проговори у име свих присутних.

„Нећемо више покушавати да те контролишемо, премда ни прошли пут нисмо били баш особито успешни.“

„Врло добро“, узврати Алвин. „Доћи ћу у Ерли што брже могу.“

Сачекао је да се робот врати, а онда је, веома брижљиво, издао машини упутства и наложио јој да му их понови. Био је уверен да Серанис неће прекршити дату реч; па ипак, није било згорег да за сваки случај обезбеди узмак.

Када је изишао из брода, ваздушна комора се бешумно затворила за њим. Тренутак потом, зачуло се шаптаво хиссс… слично отегнутом уздаху изненађења, док је ваздух правио места броду који се успињао. Зачас, тамна сенка прешла је преко звезда, а онда је брод нестао.

Тек када је ишчезао са видика, Алвин је схватио да је починио сићушну, али кобну грешку, због каквих су пропадали и најбоље сковани планови. Заборавио је да су роботова чула знатно тананија од његових, а ноћ је била тамнија него што је очекивао. У више наврата, сасвим је скретао са стазе, а неколико пута је за длаку избегао судар са дрвећем. У шуми се готово није видео ни прст пред оком, а једном је нешто велико кренуло ка њему кроз шибље. Зачуло се слабашно пуцкетање гранчица и два смарагдна ока упреше се у њега са висине струка. Отео му се пругушени крик, а невероватно дуги језик храпаво му пређе преко руке. Тренутак касније, снажно тело нежно се очеша о њега и продужи без шума. Није имао појма шта би то могло бити.

Коначно, светлости села промолише се кроз крошње, али више му није био потребан њихов путоказ, пошто му се стаза под ногама претворила у реку тамноплавог пламена. Маховина којом је корачао јасно се сјајила, а његове стопе остављале су тамне трагове, који су се полако губили иза њега. Био је то диван и очаравајући призор, а када се Алвин зауставио и убрао мало необичне маховине, она је минутима светлуцала у његовим скупљеним шакама пре но што јој је зрачење згасло.

Хилвар га је по други пут дочекао пред кућом и поново га најавио Серанис и сенаторина.

Поздравили су га опрезним и невољним поштовањем; ако су се и питали где се део робот, то ничим нису показали.

„Веома ми је жао“, почео Алвин, „што сам био приморан да напустим вашу земљу на тако недостојан начин. Можда ће вас занимати да ништа лакше није било ни побећи из Диаспара.“

Сачекао је да ова опаска створи утисак, а онда је брзо додао: „Испричао сам мом народу све о Лису и предузео сам све што је било у мојој моћи да оставим што повољнији дојам. Али Диаспар не жели да има никаква посла са вама. Без обзира на све што сам изложио, он жели да предупреди мешање са подређеном културом.“

Осетио је велико задовољство, посматрајући реакцију сенатора; чак је и углађена Серанис благо променила боју на ове речи. Ако му пође за руком да у довољној мери окрене Лис и Диаспар једно против другог, решиће више од половине проблема. Обе заједнице упреће се из петиних жила да докажу надређеност властитог начина живота, тако да ће баријере између њих убрзо морати да падну.

„Због чега си се вратио у Лис?“ упита Серанис.

„Зато што хоћу да убедим вас, баш као и Диаспар, да сте починили грешку.“ Није ништа казао о другом разлогу: да му се, наиме, у Лису налази једини пријатељ у кога може имати поверења и чија му је помоћ сада била потребна.

Сенатори су и даље ћутали, чекајући да он настави; Алвин је знао да посредством њихових очију и ушију све ово сада виде и чују многи други умови. Био је представник Диаспара и цео Лис судио је о њему по ономе што ће рећи. Одговорност је била велика и он задрхта при помисли на њу. Прибрао је мало мисли, а онда поново почео да говори.