Артур Кларк - Град и звезде

Алвин ништа није предузео да управља машином; и даље су се успињали, све док се под њима није распростро цео Лис; зелено острво у окерном океану. Алвин још никада није био тако високо; када су се коначно зауставили, испод се могао видети цео Земљин срп. Лис је сада изгледао сасвим сићушно: тек смарагдна мрљица сред пустиње боје рђе; али у даљини, на самој закривљености кугле, нешто је блистало попут драгуља, који су уобличиле људске руке. Било је то пви пут да се пред Хилваровим очима појавио Диаспар.

Провели су дуго времена посматрајући како се Земља окреће под њима, од свих Човекових древних моћи, ово је јамачно била последња која се смела изгубити. Алвин је пожелео да може да покаже свет, онако како га сада види, владаоцима Лиса и Диаспара.

„Хилваре“, рече коначно, „мислиш ли да је на месту ово што радим?“

Питање је изненадило Хилвара, који није слутио да му пријатеља повремено обузимају сумње; он такође није ништа знао о Алвиновом сусрету са Централним Компјутером и последицама које су одатле проистекле. Одговор није могао бити ни лак, ни непристрасан; слично Кедрону, премда са мање разлога, Хилвар је осећао како полако губи тле под ногама.

Беспомоћно је тонуо у вртлог, који је Алвин усковитлао за собом на путу кроз живот.

„Сматрам да си у праву“, одговори Хилвар полако. „Наша два народа била су дуго раздвојена.“ Ово је, помисли он, тачно, премда је знао да му се одговор темељи на осећањима. Али Алвин је и даље изгледао забринут.

„Постоји један проблем који ми не да мира“, рече он узнемиреним гласом. „Посреди је разлика између наших животних векова.“ Није више ништа казао, али обојица су знала шта је другоме на уму.

„И мене то забрињава“, признаде Хилвар, „али мислим да ће се проблем сам од себе решити када се наша два народа поново зближе. И једни и други не можемо бити у праву: наши животи су одвећ кратки, док су ваши, напротив, сувише дуги. Мораћемо пронаћи неко средње решење.“

Алвин се замислио. Тачно је да је у том правцу лежала једина нада, али прелазно раздобље биће несумњиво тешко. Поново су му пале на ум горке Серанисине речи: „Он и ја бићемо мртви већ столећима а ти ћеш и даље бити млад.“ Врло добро; прихватиће услове. И у Диаспару се на сва пријатељства надносила иста сенка; да ли ће то бити кроз сто или милион година, у крајној линији било је сасвим свеједно.

Поузданошћу која је сезала изван логике, Алвин је знао да добродит расе налаже мешање ове две културе; под таквим околностима, појединачна срећа постајала је неважна. За тренутак, Алвин је видео човечанство као нешто више од животног залеђа његовог властитог постојања и без роптања је прихватио несрећност до које ће једнога дана довести његов избор.

Под њима, свет је настављао своје бескрајно кружење. Погађајући пријатељево расположење, Хилвар није ништа рекао; тишину је коначно нарушио Алвин.

„Када сам први пут отишао из Диаспара“, рече, „уопште нисам слутио шта ћу наћи. Био бих задовољан Лисом, чак и више од тога, али сада ми све на Земљи изгледа тако сићушно и неважно. Свако откриће до кога сам дошао отварало је обухватнија питања, раскриљавало шира обзорја. Питам се чему све то води…“

Хилвар никада није видео Алвина толико предатог размишљањима и није хтео да прекине његов монолог. Научио је веома много о свом пријатељу у последњих неколико минута.

„Робот ми је казао“, настави Алвин, „да брод може стићи до Седам Сунаца за мање од једног дана. Мислиш ли да треба да одем тамо?“

„А да ли ти мислиш да те ја могу спречити у томе?“ узврати Хилвар тихо.

Алвин се осмехну.

„То није одговор“, рече. „Ко зна шта ме чека тамо у космосу? Освајачи су вероватно отишли из Васељене, али можда има других интелигенција, непријатељски расположених према човеку.“

„Зашто би их било?“ упита Хилвар. „То је једно од питања о којима наши философи расправљају столећима. Сасвим је неприлично да одиста интелигентна раса буде непријатељска.“

„Али Освајачи?“

„Они су загонетка, претпостављам. Ако су одиста били зли, до сада су морали сами себе уништити. Чак и ако до тога није дошло…“ Хилвар показа према непрегледној пустињи под њима.

„Некада смо имали Царство. Шта поседујемо сада што би их могло привући?“

Алвин је био помало изненађен што још неко дели ово мишљење, које се готово поклапало са његовим.

„Да ли сви твоји сународници исто мисле?“ упита.

„Само мањина. Обични људи уопште се не занимају за то, али вероватно би казали да би Освајачи, ако су заиста хтели да униште Земљу, то већ учинили у давној прошлости. Чини ми се да их се нико стварно не боји.“