Артур Кларк - Град и звезде

„Питам се, колико је људи прочитало ову поруку?“ рече Алвин замишљено.

„Четрнаест, колико ја знам“, узврати Кедрон. „А можда је било и других.“ Лакрдијаш се није упустио у ближе разјашњење ове прилично увијене опаске, а Алвину се одвећ журило да дође до парка, тако да га није даље испитивао.

Нису могли бити сигурни да ли ће механизам још реаговати на танушни импулс. Када су стигли до Гроба, био им је потребан само тренутак да, у мноштву осталих плоча којима је под био прекривен, пронађу ону на коју је стајао упрт поглед Јарлана Зеја. Само се у први мах чинило да статуа гледа напоље, према граду; уколико би се стало непосредно испред ње. Иако се могло приметити да јој је поглед оборен и да је варави смешак управљен ка једној тачки на самом улазу у Гроб. Када су најзад огонетнули ту тајну, све сумње су се убрзо распршиле. Алвин је закорачио на оближњу плочу и установио да Јарлан Зеј више не гледа у његовом правцу.

Придружио се Кедрону и ментално поновио речи које је Лакрдијаш гласно изговорио: 'Диаспар није увек био овакав'. Истог часа, као да уопште није постојало много милиона година које је протекло од када је последњи пут коришћен, стрпљиви механизам је прорадио. Велика камена плоча на којој су стајали почела је да их лагано спушта у дубину.

Изнад њих, квадрат плаветнила убрзо је престао да постоји. Тунел више није био отворен; није постојала опасност да би неко случајно могао набасати на њега. Алвин се у магновењу упитао да ли се то у међувремену на неки начин материјализовала друга плоча која је заменила постоље на коме су он и Кедрон управо стајали, али је одмах одбацио ту помисао. Првобитна плоча вероватно је и даље стајала код гроба; сва је прилика да ова на којој се сада налазе постоји само инфинитезимални делић секунде, стално се обнављајући на све већим и већим дубинама земље, како би створила привид непрестаног кретања наниже.

Ни Алвин ни Кедрон нису прозборили ни речи док су зидови бешумно промицали поред њих.

Лакрдијаш је још једном дошао у сукоб са властитом савешћу, упитавши се није ли овога пута стварно прекардашио. Није имао никакву представу о томе куда би их овај пут могао одвести ако је уопште некуда водио. По први пут у свом животу, почео је да докучује право значење страха.

Алвин се, међутим, није бојао; био је одвећ узбуђен. Исто осећање искусио је у Лорановој Кули, када је погледао напоље, преко необесвећене пустиње, и видео звезде како освајају ноћно небо. Тада једва да је привирио у непознато; сада му је најзад ишао у сусрет.

Зидови су престали да протичу мимо њих. Трачак светлости појавио се са једне стране просторије која се волшебно кретала, постајући све сјајнији и сјајнији, да би се изненада претворио у врата. Прошли су кроз њих, превалили неколико корака кроз кратки ходник — и обрели се у великој, кружној хали чији су се зидови спајали у благој закривљености три стотине стопа изнад њихових глава.

Стуб кроз чију су се унутрашњост спустили изгледао је одвећ танушан да би издржао милионе тона стена над собом; у ствари, чинило се да он уопште није саставни део овог простора, већ да је ту накнадно дограђен. Пратећи Алвинов поглед, Кедрон је дошао до истог закључка.

„Овај стуб је подигнут“, рече он, говорећи помало грозничаво, као да је по сваку цену хтео нешто да каже, „само због цеви кроз коју смо дошли. Он сигурно не би могао поднети оптерећење промета који се одвијао овуда када је Диаспар још био отворен ка свету. Саобраћај мора да је текао кроз оне тунеле тамо; претпостављам да их препознајем?“

Алвин погледа према зидовима хале, удаљеним више од сто метара. У њима се, на правилним размацима, налазило дванаест тунела, који су се зрачно пружали у свим правцима, баш као и покретне траке у Диаспару. Приметио је да се благо успињу нагоре и разабрао је познату сиву површину покретних трака. Били су то само прекинути огранци великих путева; необичан материјал који им је надахњивао живот налазио се сада у непомичној окамењености. Када је град саздан, централни део система покретних страка био је искључен, али не и уништен.

Алвин крену ка најближем тунелу. Превалио је само неколико корака када је схватио да се нешто догађа са подом под његовим стопалима. Постајао је провидан. Још неколико метара, и изгледало је као да се налази усред ваздуха, без икаквог видљивог ослонца. Зауставио се и загледао у празнину под собом.

„Кедроне?“ узвикну. „Ходи да видиш ово!“

Лакрдијаш му се придружио и обојица почеше да гледају у чудеса која су им стајала под ногама. Једва видљива, на неодређеној дубини, лежала је огромна карта — велика мрежа линија које су се сабирале у једну тачку испод средишње цеви. За тренутак су је посматрали у тишини, а онда Кедрон рече тихо: „Схваташ ли шта је ово?“