Артур Кларк - Град и звезде

„Мислим да схватам“, узврати Алвин. „То је карта целокупног транспортног система, а они кружићи су сигурно други градови на Земљи. Видим поред њих називе, али су одвећ ситни да бих их прочитао.“

„Мора да је овде некакда постојало некакво унутрашње осветљење“, рече Кедрон одсутно. Ишао је трагом линија под својим ногама, пратећи их погледом у правцу зидова хале.

„Тако сам и мислио!“ узвикну изненада. „Видиш ли како све ове зрачне линије воде ка малим тунелима?“

Алвин је приметио да се поред великих лукова покретних путева налазе небројени мањи тунели који воде изван хале. Уместо да иду нагоре, они су се спуштали надоле.

Кедрон настави, не чекајући на одговор.

„Тешко се може замислити једноставнији систем. Људи би се спустили покретним путевима, изабрали место које желе да посете, а затим би следили одговарајућу линију на карти.

„Шта се онда догађало са њима?“ упита Алвин. Кедрон је ћутао, покушавајући да погледом докучи тајну тунела који су водили надоле. Било их је између тридесет и четрдесет и сви су изгледали истоветни, личивши међусобно као јаје јајету. Могли су се разликовати једино на основу назива на карти, али ти називи сада више нису били разумљиви.

Алвин се одвојио и дао у обилажење средишњег стуба. А онда до Кедрона допре његов глас, помало пригушен и надјачан одјецима који су се враћали са зидова хале.

„Шта је?“ упита Кедрон, невољан да промени положај, пошто му је готово пошло за руком да разабере једну тешко читљиву групу слова. Али Алвинов глас није трпео одлагање, и тако он устаде и придружи му се.

Далеко испод налазила се друга половина велике карте, чија се танана мрежа зрачно ширила ка тачкама компаса. Овога пута, међутим, нису сви натписи били одвећ тамни да се не би могли разабрати; једна линија — али само она — била је сјајно осветљена. Изгледало је као да се не налази ни у каквој вези са осталим делом система; попут блиставе стреле, показивала је ка једном од тунела који су водили наниже. Близу свог свршетка, линија је пресецала круг златне светлости поред кога је стајала само једна реч: ЛИС. То је било све.

Алвин и Кедрон провели су дуго времена нетремице зурећи у тај неми симбол. Кедрону је он представљао изазов за који је знао да га не може прихватити — штавише, чије му се само постојање уопште није допадало. Али за Алвина био је то наговештај остварења свих његових снова; иако му реч Лис није ништа значила, он је почео да је обликује уснама, кушајући отегнуто слово 'с' попут неког егзотичног укуса. Крв му је брже потекла жилама, а груди почеше да му се надимају као у грозници. Ишао је погледом око великог зборишта, покушавајући да замисли како је изгледало у древним данима, када се ваздушни саобраћај окончао, али су градови Земље и даље били у међусобној вези. На ум му падоше небројени милиони година које су протекле док је саобраћај постепено јењавао, а светлости се на великој карти гасиле једна за другом, да би на крају преостала само ова једна. Колико већ, упита се он, она сија међу својим утуљеним садрузима, чекајући да буде водич онима који никако да дођу, од када је Јарлан Зеј запрео покретне путеве и затворио Диаспар према свету?

А то је било пре читавих милијарду година. Мора да је још онда Лис изгубио везу са Диаспаром. Изгледало је невероватно да је само он могао опстати; ко зна, можда је карта сада била без икаквог значења.

Кедрон најзад прекину Алвиново размишљање. Остављао је утисак нервозне и узрујане особе, нимало налик оној из града, пуној самоуверености и поуздања.

„Мислим да не би требало да идемо даље“, рече. „Нећемо бити у безбедности док се… док се боље не припремимо.“

Било је то сасвим разумно, али Алвин је осетио пригушени одјек страха у Кедроновом гласу.

Да га није било, он би поступио онако како му је разборитост налагала, али одвећ јасна свест о властитој храбрости удружена са презиром према Кедроновој бојажљивости нагнала је Алвина напред. Изгледало је глупо стићи чак довде, а онда се вратити када се циљ појавио на видику.

„Ја идем у тунел!“, рече неумољиво, као да је чикао Кедрона да га спречи. „Желим да видим куда води.“ Одлучно је кренуо напред, а после тренутка оклевања за њим је пошао и Лакрдијаш, пратећи стрелу светлости која им се сјајила под ногама.

Када су закорачили у тунел, осетили су познато вучење перистатичног поља и само час касније без отпора су склизнули у дубину. Пут једва да је трајао пун минут; када су се ослободили поља, обрели су се на једном крају неке дугачке, уске просторије облика полуцилиндра. На супротној страни, два слабо осветљена тунела пружала су се у недоглед.