Артур Кларк - Град и звезде

Није било тешко доћи до одговора када је једном схватио да он постоји.

„Разумем шта хоћеш да ми кажеш“, рече Кедрону. „Постоје предмети у Диаспару који се не чувају у водовима памћења, тако да никада не бих могао да их нађем посредством монитора у Већници. Када бих отишао тамо и управио осматрачку тачку на ово двориште, не би било ни трага од зида на коме седимо.“

„Мислим да би нашао зид, али на њему не би било мозаика.“

„Да, јасно ми је то“, рече Алвин, одвећ нестрпљив да би се задржавао на таквим цепидлачењима. „На исти начин, можда још постоје делови града који никада нису били унесени у водове вечности, али који још стоје сачувани. Па ипак, и даље не видим како ми то може помоћи. Поуздано знам да спољни зид постоји и да у њему нема никаквог отвора.“

„Можда излаз одиста не постоји, одговори Кедрон. „Не могу ти ништа обећати. Али мислим да има још много ствари којима нас монитори могу научити, уколико им то допусти Централни Компјутер. Срећом, изгледа да му се ти допадаш.“

Алвин је размишљао о овој опасци док су ишли према Већници. До сада је веровао да је искључиво захваљујући Кедроновом утицају успео да дође до минитора. Није му уопште падало на памет да би то могло бити и због неког његовог унутарњег одличја. Бити Јединствен — имало је много рђавих страна; било је ред да ужива и неку погодност.

Непромењива слика града и даље је преовлађивала просторијом у којој је Алвин провео толико часова. Погледао ју је сада другачијим очима; све што је видео овде одиста је постојало — али се можда у слици није одражавао цео Диаспар. Додуше, сва непоклапања су сигурно била незнатна и, колико је успевао да разабере, неприметна.

„Покушао сам ово пре много година“, рече Кедрон, седајући за мониторски пулт, „али контролни уређаји ме нису слушали. Можда ће ми се сада покорити.“

Најпре лагано, а затим са све већим самопоуздањем, како је поново стицао давно заборављену умешност, Кедрон је баратао прстима по контролној плочи, зауставивши се за тренутак на чвориштима сензитивне мреже инсталиране у панел пред собом.

„Мислим да је у реду“, рече најзад. „У сваком случају, убрзо ћемо видети.“

Екран је засветлео и оживео, али уместо слике коју је Алвин очекивао, појавила се помало збуњујућа порука:

ВРАЋАЊЕ ЋЕ ОТПОЧЕТИ ЧИМ БУДЕТЕ ОДРЕДИЛИ СТЕПЕН БРЗИНЕ

„Баш сам глуп“, промрмља Кедрон. „Све сам учинио како треба, а заборавио на најважнију ствар.“ Прсти су му сада брзо јурили по плочи, а када је порука нестала са екрана, он се окренуо у столици тако да је могао да посматра копију града.

„Гледај добро, Алвине“, рече. „Мислим да ћемо обојица научити нешто ново о Диаспару.“

Алвин је стрпљиво чекао, али ништа се није догодило. Слика града лебдела му је пред очима у свој својој познатој чудесности и лепоти — премда их он сада није био свестан. Управо је заустио да пита Кедрона шта то треба да гледа, када му изненадни покрет привуче пажњу и он брзо окрену главу да би га разабрао. Био је то једва уочљив блесак или трептај, тако да није стигао да види шта га је изазвало. Ништа се није променило; Диаспар је у длаку био исти као и пре. А онда је приметио да га Кедрон посматра са подругљивим смешком и зато се поново загледао у град.

Овога пута, све се одиграло пред његовим очима.

Једна од зграда на рубу парка изненада је нестала, а на њеном месту се одмах појавила нова, сасвим различитог типа. Преображај се одиграо тако нагло да би промакао Алвину да је он у том тренутку трепнуо. Зачуђено је зурио у незнатно промењени град, али још у првом часу шока изненађења почео је да трага за одговором. Сетио се речи које су се појавиле на мониторском екрану — ВРАЋАЊЕ ЋЕ ОТПОЧЕТИ и намах му је било јасно шта се догађа.

„Ово је град какав је био пре више хиљада година“, рече Кедрону. „Ми се враћамо кроз време.“

„Сликовито, али не сасвим тачно објашњење“, узврати Лакрдијаш. „Ствар је, заправо, у томе да се монитор присећа ранијих верзија града. Када су прављене измене, јединице памћења нису једноставно обрисане; подаци су са њих пренесени на помоћне складишне јединице, тако да се могу активирати кад год се за тим укаже потреба. Подесио сам монитор да се враћа кроз те јединице брзином од хиљаду година у секунду. Пред нама се већ налази Диаспар од пре пола милиона година. Мораћемо, међутим, да одемо знатно дубље у прошлост да бисмо видели неку праву промену; повећаћу брзину.“

Окренуо се поново ка контролној плочи, и управо док је то чинио, не само једна зграда, већ читав блок престао је да постоји, да би га заменио велики, овални амфитеатар.