Артур Кларк - Град и звезде

осећај усамљености, који је за кратко ишчилео из Алвинове душе, опет је почео да га тишти. Али ово није био час за сету чекало га је много послова. Поново се окренуо мониторском екрану, подесио уређај тако да му призор градских зидина лагано промиче пред очима и дао се у трагање.

Алвин се готово уопште није виђао у Диаспару наредних неколико недеља, премда је свега неколико људи приметило његово одсуство. Када је установио да му бивши ученик проводи све време у Већници, уместо да тумара граничним подручјима града, Јесерак је мало одахнуо, пошто је сматрао да му се тамо ништа рђаво не може догодити. Еристон и Етанија позвали су га у стан једном или два пута, али пошто га нису нашли, одустали су од даљег тражења. Алистра је, међутим, била мало устрајнија.

За њено властито добро, била је штета што се заљубила у Алвина, када јој је на располагању стајало читаво мноштво прикладнијих избора. Алистра је одувек без по муке проналзила партнере, али у поређењу са Алвином сви остали људи које је познавала представљали су безличне типове, истесане из исте необликоване громаде. Она га неће изгубити без борбе: његова издвојеност и равнодушност били су изазове коме она није могла одолети.

Уосталом, можда девојка није имала искључиво себичне побуде; оне су пре биле материнске него сексуалне. Иако је рођење одавно заборављено, и даље се задржао женски нагон за заштитом и наклоношћу. Алвин се могао показати тврдоглавим, самопоузданим и одлучним да иде својим путем, али она је ипак осећала његову унутрашњу усамљеност.

Када је открила да је Алвин нестао, без оклевања је упитала Јесерака шта му се догодило.

Јесерак се само тренутак двоумио пре но што јој је рекао. Ако Алвин није желео друштво, за то је могао сам да се побрине. Његов старатељ није ни одобравао ову везу, нити јој се противио.

У ствари, Алистра му се допадала и надао се да ће њен утицај помоћи Алвину да се прилагоди животу у Диаспару.

Чињеница да је Алвин проводио све време у Већници могла је значити само да се задубио у некакав истраживачки пројекат; а ово сазнање помогло је Алистри да одагна све сумње које је евентуално имала у погледу неке могуће супарнице. Али ако већ љубомора није почела да је копка, знатижеља јесте. Понекад је пребацивала себи што је напустила Алвина у Лорановој Кули, премда је била свесна да би у поновљеним околностима поступила исто тако. Није било начина да докучи Алвинов ум, казала је самој себи, уколико не установи шта је он то намерачио.

Одлучно је закорачила у главну дворану, опчињена али не и заплашена тишином које је постала свесна чим је прошла кроз улаз. Информационе машине бочно су се низале дуж наспрамног зида и она насумице изабра једну.

Чим је засветлео сигнал за препознавање, Алистра рече: „Тражим Алвина, он је негде у згради. Где га могу наћи?“

Ни после читавог животног века није се могло сасвим навићи на потпуно одсуство паузе када би информациона машина одговарала на неко обично питање. Било је људи који су знали — или су тврдили да знају — како се то изводи; они су говорили о 'додатном времену' и о 'складишном простору', али крајњи исход због тога није изгледао ништа мање чудесан. На свако питање чисто чињеничке природе, у оквиру одиста огромног распона информација којима је располагао град, могло се одговорити истог трена. Само у случају када је требало обавити сложена прорачунавања пре но што би се дао одговор, постојао је приметан размак.

„Он је код монитора, узвратила је машина.“ То јој није много помогло, пошто јој назив уређаја ништа није говорио. Ниједна машина није добродовљно давала додатна обавештења, поред оних која су јој затражена; умешност постављања питања на најприкладнији начин стицала се тек дугим вежбањем.

„Како да стигнем до њега?“ упита Алистра. Откриће шта су монитори када буде дошла до њих.

„Не могу ти рећи уколико немаш дозволу Већа.“

Био је ово најнеочекиванији, па чак и веома збуњујући развој догађаја. Постојало је тек неколико места у Диаспару која није могао да обиђе свако ко би то пожелео. Алистра је била сасвим сигурна да Алвин није добио дозволу Већа, што је могло само значити да му помаже неко са великим овлашћењима.

Веће је владало Диаспаром, али и оно је било подређено једној вишој сили — бескрајном интелекту Централног Компјутера. Било је тешко не мислити о Централном Компјутеру као о живом бићу, смештеном у само једној тачки, премда је представљао укупан збир свих уређаја у Диаспару. Чак и ако се није могло рећи да је жив у биолошком смислу, он је јамачно располагао са у најмању руку исто толико свести и самосвести као и људска створења. Централни Компјутер је морао знати шта Алвин ради, односно морао се с тим слагати, иначе би га спречио да уђе или би га упутио на Веће, као што је то учинила информациона машина са Алистром.