Артур Кларк - Град и звезде

Кедрон је био задовољан постојећим поретком ствари. Он је, додуше, могао да наруши тај поредак с времена на време, али у сасвим малој мери. Био је критичар, а не револуционар. На реци времена, која је мирно протицала, он једва ако је желео да изазове неколико таласића: најежио би се и од саме помисли о скретању њеног тока. Потреба за било којом другом пустоловином изузев духовне била је одстрањена из њега исто тако брижљиво и потпуно као и из свих осталих грађана Диаспара.

Па ипак, он је и даље поседовао, премда у сасвим пригушеном виду, искру радозналости која је некада представљала највредније Човеково одличје. Још је био приправан да се суочи са ризиком.

Погледао је Алвина и покушао да се присети властите младости, снова који су га заокупљали пре пола миленијума. Сваки тренутак прошлости који је желео да сачува приказивао би му се јасно и оштро када би управио сећање на њега. Попут перли на ниски, овај живот и сви који су му претходили низали су се кроз векове; могао је да се заустави на било коме од њих и да га искуси још једном. Већина ових бивших Кедрона сада су му представљали само странце; основна схема била је иста, али тежина искуства заувек га је раздвајала од њих. Уколико је желео, могао је да очисти ум од свих својих ранијих инкарнација, пре но што следећи пут закорачи у Дворану Стварања да усни до тренутка када га град поново буде позвао. Али то би била нека врста смрти, а он још није био спреман за њу. И даље је желео да прикупља све што би му живот понудио, попут наутилуса који стрпљиво додаје нове ћелије својој спирали што се постепено шири.

У младости се није разликовао од својих другова. Тек када је одрастао и када су му притајена сећања на претходне животе преплавила ум, почео је да игра улогу која му је одавно била досуђена. Понекад му се јављао осећај да интелигенција, која је засновала Диаспар бескрајном умешношћу, чак и сада, после толико времена, поступа са њиме као са лутком која се нитима покреће по позорници. Можда му се овде најзад пружа прилика за дуго одлагани реванш. Појавио се нови глумац који ће, изгледа, спустити последњи пут завесу у комаду састављеном из већ веома много чинова.

Наклоност према некоме чија усамљеност мора да је још већа од његове, досада појачавана вековима понављања и безочна склоност ка забави — представљали су три различита чиниоца која су нагнала Кедрона на делање.

„Можда могу да ти помогнем“, рече он Алвину, „а можда не могу. Не желим да будим никакве лажне наде. Хајде да се нађемо кроз пола часа на сецишту Полупречника 3 и Прстена 2.

Ако све друго буде заказало, обећавам ти бар занимљиво путовање.“

Алвин је дошао на састанак десет минута раније, иако је морао да превали пут до супротног краја града. Нестрпљиво је чекао док су покретни путеви вечно промицали поред њега, носећи спокојне и задовољне житеље града који су ишли за својим неважним пословима. Најзад је угледао како се висока прилика Кедрона појавила у даљини, и тренутак касније он се по први пут нашао у Лакрдијашевом физичком присуству. Овога пута није била посреди пројекциона слика; када су додирнули дланове приликом древног начина поздрављања, осетио је да је Кедрон стварно ту.

Лакрдијаш је сео на једну мраморну ограду од стубова и осмотрио Алвина љубопитљивим погледом.

„Питам се“, рече најзад, „да ли уопште знаш шта тражиш. Такође ми није јасно шта ћеш учинити ако оствариш то што си наумио. Да ли одиста мислиш да ћеш бити у стању да напустиш град, чак и ако нађеш излаз?“

„Уверен сам у то“, узврати Алвин довољно убедљиво, премда је Кедрон ипак осетио призвук несигурности у његовом гласу.

„Дозволи онда да ти кажем нешто што можда не знаш. Видиш ли оне куле тамо?“ упита Кедрон, показавши на истоветне врхове Енергетске Централе и Већнице, који су гледали један према другоме преко кањона дубоког једну миљу. „Замисли да ја сасвим чврсто поставим између две куле даску, и то широку свега шест инча. Да ли би могао да ходаш њоме?“

Алвин је оклевао.

„Не знам“, одговори најзад. „Не би ми се допало да покушам.“

„Сасвим сам убеђен да не би био у стању. Ухватила би те вртоглавица и стрмоглавио би се доле пре но што би превалио десетак корака. Да се, међутим, иста даска налази сасвим близу тла, ти би прошао њоме без икаквих потешкоћа.“

„Шта све то доказује?“

„Настојим да изведем један једноставан закључак. У оба случаја која сам описао размере даске се уопште не би мењале. Један од оних робота на точковима, са којима си се сигурно сретао, подједнако би лако превалио растојање дуж даске било да она премошћује понор што зјапи између две куле или да се налази тик уз површину. Ми за то нисмо способни, зато што је у нас усађен страх од висине. Он је, вероватно, сасвим неразуман, али и одвећ снажан да бисмо га пренебрегли. Рођени смо са њим, он је просто уткан у нас.