Артур Кларк - Град и звезде

„Олакшаћемо ствари“, рече Јесерак, „ако будемо искрени један према другоме. Обојица знамо да је Алвин јединствен, да никада раније није живео у Диаспару. Можда ти можеш боље од мене да разабереш шта то значи. Сумњам да се у граду може догодити било шта што не би било испланирано, тако да вероватно постоји одређена сврха због које је он створен. Да ли ће он остварити ту сврху, ма шта она била, ја не знам. Исто тако немам појма да ли је она добра или рђава. Она ми је, напросто, недокучива.“

„Да се она можда не односи на нешто што је изван града,“

Јесерак се стрпљиво осмехнуо; као што се и могло очекивати, Лакрдијаш је спроводио у дело своју малу шалу.

„Објаснио сам му шта се налази напољу; он зна да са друге стране зидова Диаспара постоји само пустиња. Одведи га тамо, ако можеш; можда ти знаш пут. Када се једном суочи са стварноћу, то ће можда одагнати необичност из његовог ума.“

„Мислим да је он већ видео спољни свет“, рече Кедрон тихо. Казао је то више самоме себи него Јесераку.

„Не верујем да је Алвин срећан“, настави Јесерак. „Још није ступио ни у какву озбиљну везу, а и не видим како би, када га још прогања та фиксидеја. Па ипак, он је веома млад. Није искључено да ће прерасти ову фазу и уклопити се у општу схему града.“

Изгледало је као да Јесерак покушава сам себе да увери у то што говори, тако да се Кедрон запита колико је он стварно убеђен у то.

„Реци ми, Јесераче“, упита га Кедрон изненада, „зна ли Алвин да он није први који је био Јединствен?“

Јесерак га погледа уплашено, а затим помало изазивачки.

„Могао сам претпоставити“, рече он потиштено, „да ћеш ти то знати. Колико је Јединствених било у читавој историји Диаспара? Не више од десет?“

„Четрнаест“, одговори Кедрон без оклевања. „Не рачунајући Алвина.“

„Боље си обавештен од мене“, рече Јесерак опоро. „Можда ми можеш казати шта се догодило са тим Јединственима?“

„Нестали су.“

„Хвала: то сам већ и сам знао. Због тога сам и рекао Алвину што сам могао мање о његовим претходницима; тешко да би му то побољшало садашње расположење. Смем ли да рачунам на твоју сарадњу?“

„За сада, да. И ја желим да га проучим; тајанствености су ме одувек привлачиле, а у Диаспару их има тако мало. Осим тога, имам осећај да Усуд припрема једну лакрдију спрам које ће сви моји подухвати изгледати више него скромни. Ако је то тачно, онда ћу предузети све да не пропустим финале.“

„Ти као да уживаш да говориш у загонеткама“, пожали се Јесерак. „На шта, у ствари, циљаш?“

„Сумњам да су моја нагађања иоле боља од твојих. Па ипак, уверен сам да ни ти, ни ја, нити било ко у Диаспару неће бити у стању да спречи Алвина да оствари оно што је наумио.

Мислим да нас у будућности чека неколико веома занимљивих столећа.“

Јесерак је остао дуго непомично да седи, сасвим заборавивши на математику, пошто је Кедронова прилика ишчезла са видика. Извесна зла слутња, коју он никада раније није искусио, почела је да га тишти свом својом тежином. У магновењу се запитао да ли да затражи пријем у Већу, али онда се побојао да би то могло бити само дизање смешне граје ни око чега. Можда је цела ствар представљала неку запетљану и мрачну Кедронову лакрдију, премда му није било јасно зашто је баш он морао бити изабран као њена мета.

Пажљиво је размотрио цео проблем, испитујући га из свих углова. После нешто више од једног часа, донео је одлуку која је била типична за њега.

Сачекаће и видеће развој догађаја.

Алвин није губио време, већ се дао у сакупљање свега онога што се знало о Кедрону. Као и увек, Јесерак му је био главни извор обавештења. Стари учитељ пружио му је подробан чињенички извештај о свом сусрету са Ларкдијашем, додавши томе оно мало што је знао о његовом начину живота. У мери у којој је то било могуће у Диаспару, Кедрон је био самотњак: нико није знао где станује нити какав живот проводи. Последња лакрдија коју је приредио била је помало детињаста смицалица: пре педесет година изазвао је опште блокирање покретних путева. Столеће пре тога, пустио је веома разљућеног змаја који је лутао градом, прождирући сва постојећа остварења једног тада нарочито популарног скулптора. Сиромах уметник, који се с разлогом успаничио када су отпале све сумње у погледу алиног једноличног јеловника, утекао је у неко скровиште и није изишао из њега све док чудовиште није нестало на исто тако волшебан начин на који се и појавило.

Ови извештаји су беспоговорно указивали на једну ствар. Кедрон се веома добро разумео у машине и енергију које управљају градом и могао их је потчинити својој вољи вештије него што би то иком другом успело. Сва је прилика, међутим, да постоји одређена суперконтрола која спутава одвећ амбициозне Лакрдијаше да проузрокују трајну и непоправљиву штету у сложеној структури Диаспара.