Артур Кларк - Град и звезде

У истом смислу осећамо страх од простора. Покажи било ком житељу Диаспара пут изван града, пут који се ни по чему не би разликовао од овога пред нама, и он неће бити у стању да далеко стигне њиме. Мораће да се врати натраг, баш као што би се и ти вратио, уколико би закорачио на даску постављену између две куле.“

„Али зашто?“ упита Алвин. „Мора да је постојало време…“

„Знам, знам“, рече Кедрон. „Људи су некада ишли по целом свету, па су чак стигли и до звезда. Нешто се, међутим, променило, што им је улило овај страх са којим се сада рађају.

Једино ти мислиш да га не осећаш. Добро, да видимо. Водим те у Већницу.“

Већница је била једно од највећих здања у граду и готово су је целу запоседале машине које су представљале праву администрацију Диаспара. Близу њеног врха налазила се просторија у којој се окупљало Веће у оним ретким приликама када се нека ствар морала решити.

Пространи улаз их је прогутао и Кедрон ступи напред у златасту таму. Алвин никада раније није ишао у Већницу; томе се није противила никаква одредба — у Диаспару тек ако је било неколико одредби које су нешто забрањивале — али као и сви остали, и он је осећао извесно полупобожно страхопоштовање пред тим местом. У свету који је био без богова Већница се понајпре могла упоредити са храмом.

Кедрон уопште није застајао, водећи Алвина ходницима и рампама који су очигледно били направљени за машине на точковима, а не за промет људи. Неке рампе су кривудале надоле под тако косим углом да би било немогуће нормално ходати по њима, да сила теже није била тако подешена да се потире са нагибом.

Коначно су стигли до једних затворених врата, која су се бешумно отворила када су се они сасвим приближили, а затим им запречила узмак. Испред су се налазила нова врата, која се нису отворила када су им се они примакли. Кедрон није посегао да их додирне, већ је непомично стајао пред њима. После неколико тренутака, зачуо се тихи глас:

„Молим вас, реците своја имена.“

„Ја сам Кедрон Лакрдијаш. Са мном је Алвин.“

„Због чега сте овде?“

„Из пуке радозналости.“

На Алвиново изненађење, врата су се одмах отворила. Из искуства је знао да ако се машини одговори неком доскочицом, то би је увек доводило да пометње, тако да се морало кренути испочетка. Машина која је постављала питања Кедрону мора да је била веома паметна и да је заузимала високо место у хијерархији Централног Компјутера.

Није више било препрека, али Алвин је подозревао да су сигурно прошли кроз читав низ тестова којих он уопште није био свестан. Кратки ходник изненада их је довео у велику кружну посторију са улеглим подом на коме се налазило нешто тако задивљујуће, да је Алвин за тренутак готово занемео од чуда. Пред очима му се пружао призор читавог града Диаспара, чије највише куле једва да су му досезале до висине рамена.

Толико се задубио у препознавање познатих места и гледање из неочекиваних углова да је прошло прилично времена пре но што је обратио пажњу и на остале делове просторије. Зидови су били прекривени микроскопски подробним мозаиком сачињеним од црних и белих квадрата; сам мозаик био је сасвим неправилан, тако да када би брзо прешао погледом по њему, стекао би утисак да он брзо трепери, премда се уопште није мењао. На малим размацима, унаоколо око собе налазиле су се извесне машине којима се ручно управљало; уз сваку је био постављен видеоекран и столица за оператора.

Кедрон је пустио Алвина да разгледа колико жели. Затим је показао према смањеној макети града и рекао:

„Знаш ли шта је ово?“

Алвин је готово заустио.

„Модел, мислим“, али тај одговор је изгледао тако очигледан да је сигурно био погрешан.

Зато је само одмахнуо главом и препустио Кедрону да сам одговори на своје питање.

„Сећаш се“, рече Лакрдијаш, „да сам ти једном причао о томе како се град одржава, како Банке Сећања чувају његов склоп вечно замрзнут. Ове Банке налазе се свуда око нас, са неизмерним складиштима података, који потпуно одређују град овакав какав је данас. Сваки атом у Диаспару повезан је на неки начин, силама које смо ми заборавили, са матрицама уграђеним у овим зидовима.“

Показао је руком ка савршеном, бескрајно подробном симулакруму Диаспара који је стајао под њима.

„Ово није модел; то стварно не постоји, већ представља само пројекциону слику схеме која је запретена у Банкама Сећања, што значи да је потпуно истоветно са самим градом. Оптичке машине које се налазе унаоколо омогућавају да се увелича било који изабрани део до својих природних размера, или у још већем обиму. Оне се користе када се појави потреба за неком изменом у пројекту, премда је прошло дуго времена од када је тако нешто предузето. Ако желиш да сазнаш нешто о Диаспару, ово је најприкладније место за то. За само неколико дана, у овој посторији можеш научити више него у току читавог живота проведеног у непосредном истраживању.“