Артур Кларк - Град и звезде

Ово опојно сањарење било је бескорисно; вратио се зато у садашњост и проблемима који су га непосредно чекали. Уколико је небо било неосвојиво, а пут тлом запретен, шта је преостајало?

Још једном је доспео у ћорсокак и била му је потребна помоћ, пошто није могао наставити властитим снагама. Није му се допадало да призна ову чињеницу, али био је довољно поштен да је не пориче. И тако, неумитно, мисли су му поново скренуле на Кедрона.

Алвин никако није био у стању да разабере да ли му се Лакрдијаш свиђа. Било му је веома мило што су се упознали и осећао је захвалност према Кедрону за помоћ и прећутну наклоност коју је овај имао према његовом трагању. Није постојао нико други у Диаспару са ким је имао толико заједничког, па ипак било је нечег у Лакрдијашевој личности што га је узнемиравало.

Можда је то био Кедронов израз ироничне надобудности који је понекад у Алвину стварао утисак да се овај крадомице подсмева свим његовим напорима, чак и онда када је изгледало да предузима све да му помогне. Због овога, као и услед властите својевољности и независности, Алвин је избегавао да се обрати Лакрдијашу све док то није постао једини излаз.

Договорили су се да се нађу у малом, кружном дворишту недалеко од Већнице. Било је много оваквих издвојених места у граду, можда само неколико корачаја од неке закрчене прометнице, па ипак сасвим одсечених од ње. До њих се обично могло стићи једино пешице после помало заобилазне шетње; штавише, она су се понекад налазила у средишту неког прилично замршеног лавиринта који је доприносио њиховој осамљености.

Двориште је имало тек нешто више од педесет корачаја у пречнику и заправо је било смештено дубоко у унутрашњости једне велике зграде. Па ипак, чинило се да нема коначне физичке границе, пошто је било обложено провидним плавозеленим материјалом који се сјајио благом унутрашњом светлошћу. Иако није било видљивих граница, двориште је тако било постављено да није постојала опасност од страха пред бескрајним простором. Ниски зидови, који нису досезали ни до паса, били су растављени на размацима, тако да се могло проћи између њих; то је давало утисак безбедне затворености, без чега се нико у Диаспару није могао осећати потпуно срећним.

Кедрон је испитивао један од тих зидова када је Алвин стигао. Био је прекривен замршеним мозаиком разнобојних плочица, које су изгледале тако фантастично преплетене да Алвин уопште није покушао да их разабере.

„Погледај овај мозаик, Алвине“, рече Лакрдијаш. „Примећујеш ли ишта необично на њему?“

„Не“, признаде Алвин после краћег испитивања. „Не разумем се много у те ствари, али овде не видим ништа необично.“

Кедрон превуче прстима преко разнобојних плочица. „Немаш баш особити дар запажања“, рече. „Погледај ове ивице овде: види како постају заобљене и умекшане. Тако нешто се веома ретко среће у Диаспару, Алвине. Похабало се… материја пропада под бременом времена.

Сећам се овог мозаика када је био нов, пре само осамдесет хиљада година, за мог последњег живота. Ако се вратим на ово место кроз десетак живота, плочице ће сасвим отпасти.“

„Не видим ништа изненађујуће у томе“, одговори Алвин. „Постоје и друга уметничка дела у граду која нису довољно ваљана да би се сачувала у водовима памћења, али ни сасвим рђава да би се одмах уништила. Претпостављам да ће једног дана овамо доћи неки други уметник и обавити бољи посао. Његово дело неће бити препуштено пропадању.“

„Познавао сам човека који је пројектовао овај зид,“ рече Кедрон, и даље испитујући прстима напрслине у мозаику. „Чудно да памтим ову чињеницу, када не могу да се сетим самог човека. Мора да ми се није допадао, тако да сам га избрисао из ума.“ За тренутак се насмејао. „Можда сам га и ја сам направио у току једне од мојих уметничких фаза; после сам сигурно био толико љут када је град одбио да га овековечи, да сам одлучио да заборавим на целу ствар. Ха, знао сам да ће се овај комад одвалити!“

Пошло му је за руком да истргне једну златну плочицу и веома задовољно је посматрао малу саботажу. Бацио је комадић на под, додавши: „Роботи за одржавање мораће нешто да ураде с тим!“

Алвин је у магновењу схватио да је управо имао прилику да нешто научи. То му је рекао онај необичан нагон познат као интуиција који се кретао пречицама неприступачним простој логици. Погледао је златну љуску која му је стајала крај ногу, покушавајући да је доведе у некакву везу са проблемом који му је заокупљао ум.