Артур Кларк - Град и звезде

Сунце је стајало на ивици брда, а стотине миља атмосфере кроз коју је пролазила његова светлост чинило ју је пригушенијом и црвеном попут крви. На диску су се разабирале две велике црне мрље; Алвин је већ био упознат са овом појавом, али изненадило га је то што ју је могао сасвим лако видети. Мрље су изгледале готово као два ока која га посматрају како се згрчио на својој малој осматрачници, док му је ветар непрекидно звиждао поред ушију.

Није било сумрака. Када је сунце зашло, базени сенке који су лежали међу пешчаним динама брзо су се разлили и спојили међусобно, образујући огромно језеро таме. Боја је нестала и са неба; топле црвене и златне пруге постепено су се повукле, остављајући иза себе антарктичко плаветнило које је све више понирало у ноћ. Алвин је сачекао онај тренутак пред којим застаје дах и чији је једино он био очевидац у читавом људском роду — тренутак када се на небу пале звезде.

Протекло је много недеља од када је последњи пут био на овом месту, а знао је да се изглед ноћног неба могао променити у међувремену. Но, и поред тога, он још није био приправан да по први пут угледа Седам Сунаца.

Није било ни трачка сумње; речи су му саме наврле са усана. Она су образовала малу, веома збијену и задивљујуће симетричну групу спрам одблеска сунца на небу. Шест сунаца било је размештено по благо спољоштеној елипси, за коју је Алвин био сигуран да представља савршен круг мало нагнут ка линији вида. Свака звезда била је различите боје; разабрао је црвену, плаву, златасту и зелену, али остале преливе није могао одредити. У тачном средишту формације налазио се један бели џин — најсветлија звезда на целом видљивом небу. Читава група савршено је подсећала на неку драгуљарску рукотворину; изгледало је невероватно и изван сваког домашаја закона случаја да је Природа у стању да створи тако беспрекоран поредак.

Када су му се очи полако привикле на таму, Алвин је разазнао велики магличасти вео који се некада називао Млечни Пут. Он се протезао од зенита ка обзорју, а Седам Сунаца налазило се под његовим окриљем. Као да им пркосе, почеле су да се помаљају и друге звезде, а њихове неправилне скупине само су још појачале загонетку савршене симетрије. Готово је изгледало да се то нека сила хотомице супротставила нереду природне Васељене, оставивши свој белег на звездама.

Не више од десет пута Галаксија се окренула око властите осе од часа када се Човек појавио на лицу Земље. Према њеним мерилима, то је представљало само трен. Па ипак, и у том кратком раздобљу она се потпуно променила — заправо, знатно више него што би то смела само по природном току ствари. Велика сунца која су некада моћно пламтела у сјају младости одавно су већ згасла. Али Алвин никада није видео небо у његовој древној раскошности, тако да уопште није био свестан онога што је заувек изгубљено.

Хладноћа, која му се увлачила у кости, нагнала га је да се врати у град. Искобељао се некако из решетке, и крвоток му је поново почео нормално да струји удовима. Светлост која је кроз ходник пред њим допирала из Диаспара била је тако блистава да је он на час морао да заклони очи. Изван града постојао је циклус дана и ноћи, али овде је вечно владао дан. Када би сунце зашло, небо изнад Диаспара испунило би се светлошћу и нико не би опазио када је ишчезло природно осветљење. Још пре но што су људи изгубили потребу за сном, они су изгнали таму из својих градова. Једина ноћ која се икада спуштала у Диаспару било је ретко и непредвидљиво затамњивање које се понекад збивало у парку, претварајући га у поприште тајанствености.

Алвин се полако вратио кроз дворану огледала, док су му у уму и даље обитавали ноћ и звезде. Осећао се надахнуто, али и потиштено. Изгледало је да нема начина на који би утекао у ону огромну празнину — баш као ни неког разумног разлога због чега би то учинио. Јесерак је казао да би човек убрзо умро напољу у пустињи и Алвин није видео зашто му не би веровао.

Можда ће једнога дана открити како да изиђе из Диаспара, али чак и у том случају знао је да ће брзо морати да се врати. Отићи у пустињу — то би била само забавна игра и ништа више, ту игру он није могао ни са ким да подели, и то га никуда не би одвело. Али можда би она ипак била вредна труда, уколико би му помогла да утажи чежњу коју је осећао у души.

Невољан да се одмах врати у познати свет, Алвин се задржао међу одразима из прошлости.

Стао је испред једног од највећих огледала и посматрао призоре који су се одигравали у његовим дубинама. Без обзира на то какав је механизам стварао ове слике, он је био условљен његовим присуством, а у извесној мери и његовим мислима. Огледала су била празна када је Алвин ушао у просторију, али су намах оживела чим је закорачио међу њих.