Артур Кларк - Град и звезде

Чинило се да стоји у великом, отвореном парку који никада у стварности није видео, али који можда још постоји негде у Диаспару. Било је необично много света, пошто је изгледало да се управо одржава некакав јавни скуп. Два човека нешто су углађено расправљала на издигнутим платформама, док су они који су их подржавали стајали унаоколо и с времена на време правили упадице. Потпуна тишина доприносила је привлачности призора, пошто је одмах на сцену ступала машта да надокнади одсуство звукова. О чему ли су се говорници спорили? упитао се Алвин.

Можда то уопште није био стварни догађај из прошлости, већ сасвим измишљена епизода. Брижљива равнотежа прилика, помало формалне кретње — све је то призор чинило одвећ вештачким.

Алвин је посматрао лица у гомили, покушавајући да препозна неког. Овде није уочио никог таквог, али уопште није било искључено да гледа пријатеље са којима ће се упознати тек после много векова. Колико ли је ту било могућих типова људске физиогномије? Број је сигурно био велики, али је ипак био коначан, посебно када су одстрањене све неестетске варијације.

Људи у свету огледала наставили су своју давно заборављену расправу, пренебрегавајући слику Алвина који је непомично стајао међу њима. Понекад је доиста било тешко не поверовати да и он сам не представља део призора, пошто је опсена била беспрекорна. Када би нека прилика у огледалу отишла иза Алвина, она је нестајала, баш као што би се то догодило и са неким стварним предметом; а када би неко прошао испред њега, онда би он бивао заклоњен.

Алвин се управо спремао да крене када му је поглед пао на необично одевеног човека, који је стајао мало по страни од главне групе. Његове кретње, одећа и све остало изгледали су помало неприлични на једном оваквом скупу; он је нарушавао поредак ствари; као и Алвин, и он је представљао анахронизам.

У ствари, био је знатно више од тога: припадао је стварности и посматрао је Алвина са благо подругљивим смешком на уснама.

У току свог кратког живота, Алвин се није упознао ни са хиљадитим делом житеља Диаспара.

Није га стога зачудила чињеница што му је човек са којим се срео био странац. Изненадило га је, међутим, то што је уопште наишао на некога овде, у овој самотној кули, тако близу границе непознатог.

Он окрену леђа свету огледала и суочи се са уљезом. Али пре но што је успео да прозбори и једну реч, непознати му се први обратио.

„Ти си Алвин, ако се не варам. Када сам установио да неко долази овамо, одмах сам посумњао на тебе.“

Опаска очигледно није била изречена са намером да звучи као увреда; представљала је само пуко констатовање чињеничног стања и Алвин ју је прихватио као такву. Није га изненадило што га је човек препознао; допадало му се то или не, био је познат свима у граду по својој јединствености и по још неоткривеним способностима.

„Ја сам Кедрон“, настави странац, као да тиме објашњава све. „Зову ме Лакрдијаш.“

Алвин га је празно погледао и Кедрон слегну раменима са притвореном резигнираношћу.

„Шта ћеш, таква је слава! Додуше, ти си млад и за твога века није било никаквих лакрдија. То те оправдава због незнања.“

Постојало је нешто изазовно необично у вези са Кедроном. Алвин је почео да пребира по памћењу, трагајући за значењем непознате речи 'Лакрдијаш'; она је будила присенке досећања, али се није могла сасвим разабрати. Постојало је читаво мноштво таквих звања у сложеној социјалној структури града и био је потребан читав један животни век да би се она сва упознала.

„Долазиш ли често овамо?“ упита Алвин, са призвуком љубоморе. Већ се навикао на помисао да Лоранова Кула представља његово приватно власништво, тако да га је помало онеспокојила чињеница да и неко други зна за ова чудеса. За час се упитао, да ли је и Кедрон икада бацио поглед према пустињи или посматрао звезде како пониру ка западу?

„Не“, рече Кедрон, као да је одговарао на његове неизречене мисли. „Никада раније нисам био овде. Али радо се упознајем са свим необичним збивањима у граду, а протекло је веома много времена од када је неко био у Лорановој Кули.“

Алвина је у магновењу зачудило како то да Кедрон зна за његове претходне посете овом месту, али је одмах одагнао све недоумице. Диаспар је био пун очију, ушију и других још тананијих органа чула, која су град обавештавали о свему што се догађа у њему. Свако кога би то у довољној мери занимало, несумњиво је могао да нађе начина да се укључи у те канале.